Vojna služba i seksualna orijentacija

Biti gej ipak nije sasvim ok

Vojska Srbije (VS) poštuje Ustav i zakone Republike Srbije, pa u tom smislu i ne toleriše diskriminaciju u svom sastavu ni po jednom osnovu, pa ni po osnovu seksualne orijentacije saopštio je nedavno portparol Ministarstva odbrane (MO), prenose mediji. “Biti gej je ok”, dobar je naslov za novine, ali ga ipak treba shvatiti vrlo uslovno, pokazuju dva istraživanja Centra za istraživanje javnih politika. LGBT populacija u pogledu (ne)diskriminacije u VS ima specifično mesto u odnosu na druge ranjive grupe.

Nedavno završeno istraživanje “Mapiranje (ne)diskriminacije u sistemu Vojnog školstva RS”o sadržaju odabranih udžbenika koji se koriste u nastavnom procesu u Vojnoj akademiji i Vojnoj gimnaziji u okviru koga su kroz fokus grupe intervjuisani i polaznici ove dve obrazovne ustanove, pokazuje da diskriminacija ranjivih grupa (žena, etničkih i religijskih manjina, pripadnika LGBT populacije) i odnos prema njima gotovo da uopšte nisu zastupljeni u nastavnom procesu u Vojnoj akademiji i Vojnoj gimnaziji, a kada je o homoseksualnosti reč, ona se ili ne spominje ili se, kao u udžbeniku Vojne psihologije, spominje kao „nastrano zadovoljavanje“ seksualnih potreba. Istovremeno, kadetkinje i kadeti, a naročito učenici Vojne gimnazije, koji su u okviru fokus grupa odgovarali na pitanja istraživača o diskriminaciji i ranjivim grupama izrazili su mišljenje da pripadnici LGBT populacije ne bi bili prihvaćeni i integrisani u instituciju u kojoj su oni trenutno na školovanju.

Važno je reći da polaznici dve vojno-obrazovne institucije ne opažaju da postoji problem diskriminacije u njihovom sadašnjem okruženju bilo koje od istraživanih grupa, žena, etničkih i nacionalnih manjina, verskih manjina, ateista i LGBT. Takvi stavovi su iskustveno formirani u odnosu na žene kao i nacionalne, etničke i verske manjine čiji su pripadnici već u sastavu Vojske Srbije, ali ne i u odnosu na pripadnike/pripadnice LGBT populacije.

Naime, upitani o mogućoj diskriminaciji i pretpostavljenom ponašanju u slučaju zastupljenosti manjina koje trenutno nisu zastupljene na VA, učesnici u radu fokus grupa izrazili su stav da bi pripadnici svh istraživanih ranjivih grupa, sem pripadnika LGBT populacije, naišli na nediskriminatoran tretman.

U pogledu tretmana LGBT populacije, učesnici fokus grupa izrazili su očekivanja da ne bi bili prihvaćeni i integrisani u instituciju u kojoj su oni trenutno na školovanju. Ovo nije potkrepljeno prethodnim saznanjem ili iskustvima u sličnoj situaciji, već pre anticipacijom mogućeg reagovanja specifične sredine kao što su VA i VG, ali i očekivanjem da se nivo (ne)tolerantnosti društva preslikava i multiplikuje u toj instituciji.

Takvo očekivanje takođe je potkrepljeno stavom većine učesnika/učesnica u radu fokus grupa da LGBT osobe ne bi mogle da budu uspešni oficiri Vojske Srbije jer ne odgovaraju pretpostavljenom modelu oficira koji je uzor i autoritet u kolektivu.

Formalno, kao što je to medijima izjavio major Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane,  “seksualno opredeljenje nije, niti će biti prepreka za nekoga ko želi da bude profesionalni vojnik u Vojsci Srbije (…) i (…) pitanje o seksualnom opredeljenju nije postavljalo u regrutnom sistemu obaveznog služenja vojnog roka, a ne postavlja se ni danas ni u jednoj od faza prijema u profesionalnu vojnu službu.”…Takođe, (…) “nije bilo pritužbi na probleme u službi zbog homoseksualnog opredeljenja, a problemi po tom osnovu nisu zapaženi ni u toku redovnih provera psihosocijalnog stanja pripadnika VS”. To potvrđuju i izjave Poverenice za zaštitu ravnopravnosti Nevene Petrušić koja je rekla da ovim povodom u njenu kancelariju nije stigla nijedna pritužba i Bobana Stojanovića, izvršnog direktora “Kvirija”, centra za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti, da, koliko je njemu poznato, nijedan pripadnik LGBT zajednice koji je bio u vojsci nije imao nikakvih problema.

Treba međutim imati u vidu da činjenica da nešto nije izrečeno, nije istovremeno i dokaz njegovog nepostojanja. Jedno ranije istraživanje Centra “LGBT populacija i reforma sektora bezbednosti u Republici Srbiji” pokazuje da je stepen poverenja u Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i Vojsku Srbije nizak, što za rezultat ima da su osobe nehetoreseksualne orijentacije nespremne da prijave slučajeve nasilja i diskriminacije.

Zaključak Centra, na osnovu razgovora sa pripadnicima/pripadnicama LGBT populacije sa jedne i zvaničnim predstavnicima institucija sa druge strane obavljenim u 2011. godini je da postoje primetne razlike između onoga što su zvanične politike MUP i Ministarstva odbrane (MO) koje potvrđuju nediskriminatorni tretman LGBT osoba, i nepoverenja pripadnika manjinskih seksualnih grupa da bi bili nediskriminatorno tretirani u ovim institucijama.

Kada je reč o Vojsci Srbije, nju većina ispitanika LGBT populacije percipira kao zatvorenu strukturu iz koje ne dolaze jasne informacije da se unutar institucije sprovode reforme: većina učesnika diskusija u kojima su prisustvovali predstavnici LGBT populacije, koje je organizovao Centar, nije imala značajnije uvide u to da je VS profesionalizovana i kakve to posledice ima.

Zaključak istraživanja bio je između ostalog da bi s obzirom na ovakav nivo nepoverenja, MO trebalo da unapredi komunikaciju i način informisanja javnosti, a time i LGBT manjinske grupe, o reformskim procesima unutar ove institucije i postignućima profesionalizacije vojske, ali ne kao o manje-više tehničkom procesu, već na način koji bi u prvi plan stavljao bezbednost pojedinca i zajednica. Istovremeno, na osnovu uvida u prioritete rada MO, analitičari Centra su zaključili  da ova institucija kao priritet  ima prihvatanje kao ravnopravne najveće ranjive grupe – žena, te da se stiče utisak da odnos prema LGBT populaciji nije i neće biti predmet veće pažnje još neko vreme.

To je potvrđeno i u istraživanju Centra “Mapiranje (ne)diskriminacije u sistemu Vojnog školstva RS” koje je pokazalo da je pitanje tematike ljudskih prava i dalje na rubu interesovanja u Vojsci i da posebno kada je reč o LGBT populaciji, biti gej i dalje nije sasvim ok i kada je reč o sadržaju udžbenika i kada je reč o preovlađujućim stavovima među ispitanicima, polaznicima Vojne gimnazije i Vojne akademije.

Ranije analize nastavnog materijala i programa u civilnom obrazovanju pokazale su da postoje veliki propusti u domenu poštovanja ljudskih prava, posebno u srdenjoškolskom obrazovanju.  Neophodno je da se nastavni materijal u srednjim školama, kako civilnim, tako i u Vojnoj gimnaziji, brže usklađuje sa pozitivnim zakonima i propisima koji regulišu pitanja (ne)diskriminacije. To takođe važi za udžbenike u Vojnoj akademiji koji su uglavnom zastareli.

Očita sporost u pripremanju adekvatnih novih udžbenika može se smatrati ilustracijom kako niskog prioriteta koji se u  sistemu vojnog obrazovanja daje društvenim predmetima, tako i nespremnošću da se ponude novi sadržaji usled opšteg dugotrajnijeg lutanja u srpskom društvu kada je reč o interpretaciji prošlosti i savremenih društvenih procesa.