30Sep2014
Pred Srbijom mnogi izazovi u oblasti azila
Otvaranjem Poglavlja 24 - Sloboda, bezbednost i pravda koja spada u takozvane visoke politike jedne suverene države, otvara se veoma važan proces i za zemlju kandidata i za samu Evropsku Uniju. Poglavlje 24 biće posebno zanimljivo za pristupanje naše države i drugih zemalja Zapadnog Balkana EU zbog uslovno rečeno, reputacije nestabilnosti u regionu, ali i zbog skorašnjih iskustava nakon proširenja na Bugarsku, Rumuniju i Hrvatsku. Iskustvo je pokazalo da su reforme sistema pravosuđa i unutrašnjih poslova nekada i teže od usvajanja pravnih tekovina (acquis) i integrisanja u ekonomski sistem EU, kao i da ranije usklađivanje i bolja pripremljenost država kandidata daje efikasnije rezultate nakon pristupanja.
Tema imigracije je postala ključno političko pitanje u mnogim državama članicama EU zahvaljujući ekstremno desnim političkim partijama koje su imigrante doživljavale kao pretnju domaćem načinu života i ekonomskom razvoju EU. To je između ostalog uticalo na evropske lidere da pokrenu pregovaranje o zajedničkim merama koje se mogu preduzeti u oblasti migracija, prekograničnog kriminala, politikama azila, pravilima kojima se reguliše prelazak i kontrola spoljnih granica. S obzirom na veliki broj ljudi koji je tražio međunarodnu zaštitu u okviru zemalja EU, države članice su odlučile da razviju zajedničku politiku azila. Na Evropskom samitu održanom 1999. godine šefovi država članica EU, odlučili su da se započne sa uspostavljanjem Zajedničkog evropskog sistema azila (Common European Asylum System, CEAS). Narednih pet godina, došlo je do harmonizacije, odnosno usvajanja niza minimalnih standarda u oblasti azila, usvojena je takozvana Dablinska uredba koja definiše pod kojim uslovima je država članica odgovorna za sprovođenje postupka azila, osnovan je Evropski fond za izbeglice, i najzad usvojen je i Plan za politiku azila, koji uspostavlja pravac daljeg razvoja iz ove oblasti.
Republika Srbija je ratifikovala brojne međunarodne ugovore koji je obavezuju da pruži utočište strancima koji napuštaju svoje zemlje porekla usled osnovanog straha od progona zbog svoje rase, vere, nacionalnosti, pripadnosti nekoj socijalnoj grupi ili političkih mišljenja kao i u čijim se zemljama porekla sistematski krše ljudska prava ili im u tim zemljama preti smrtna kazna, nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje. Pored najvažnije Ženevske konvencije o statusu izbeglica iz 1951. i dodatnog Protokola iz 1967. Srbiju obavezuju i drugi univerzalni i regionalni međunarodni ugovori za zaštitu ljudskih prava koji su na direktan ili posredan način od značaja za zaštitu prava tražilaca azila. Srbija je kao strana ugovornica pomenutih međunarodnih dokumenata u obavezi da usvoje zakonodavstvo unese odgovarajuće odredbe i da donese odgovarajuće akte kako bi svoje zakonodavstvo upodobila međunarodnim obavezama.
Pravo na utočište je garantovano i članom 57. Ustava Republike Srbije dok je postupak azila uređen Zakonom o azilu koji je stupio na snagu 1. aprila 2008. godine. Zakon o azilu je usvojen u cilju sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji u članu 82 predviđa saradnju između Srbije i Evropske zajednice u oblasti azila i migracija koja će biti usredsređena na sprovođenje nacionalnog zakonodavstva kako bi se dostigli standardi iz Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine i Protokola o statusu izbeglica iz 1967. godine radi obezbeđenja poštovanja načela zabrane proterivanja, kao i ostalih prava tražilaca azila i izbeglica.
Prema Zakonu o azilu, azil je pravo na boravak i zaštitu koje ima stranac kome je na osnovu odluke nadležnog organa koji je odlučivao o njegovom zahtevu za azil u Republici Srbiji odobreno utočište ili drugi oblik zaštite predviđen ovim zakonom.
Od stupanja na snagu Zakona o azilu uočeni su brojni nedostaci kako u samom tekstu Zakona tako i u njegovoj primeni u praksi. Te nedostatke su posebno isticali Kancelarija UNHCR u Beogradu, nevladine organizacije i Evropska komisija. Prema oceni Evropske Komisije u izveštaju o napretku za 2013. godinu Srbija mora da učini dodatne napore kako bi obezbedila poštovanje tražilaca azila.
Prvostepeni postupak azila sprovodi Odsek za azil koji je u sastavu Uprave granične policije. Kancelarija za azil koja je prema Zakonu o azilu predviđena kao organ koji vodi prvostepeni postupak nikada nije formirana. Odsek za azil nema dovoljne kapacitete da blagovremeno sprovodi postupka za sve ljude koji u Srbiji traže azil niti su službenici Odseka dovoljno obučeni u oblasti izbegličkog prava. Tome u prilog govori i činjenica da je od početka primene zakona 2008. godine 11.795 lica izrazilo nameru da traži azil u RS, a od toga je svega 5 lica dobilo izbeglički status.
Smeštajni objekti za tražioce azila su takođe preopterećeni, tako da su tokom prethodne tri godine tražioci azila u par navrata morali da spavaju u šumama oko centara za smeštaj, usled čega je ovim ljudima praktično onemogućen i pristup postupku azila. Srbija nije usvojila nikakav plan integracije za ljude kojima je dodeljen azil, tako da se u praksi azil praktično svodi na tolerisanje boravka u Republici Srbiji. Bez plana i koordinacije među nadležnim akterima u sistemu azila, otvaraju se novi centri za azil koji nisu u funkciji postupka azila. U novootvorenim centrima za azil u Tutinu i Sjenici koji su počeli sa radom decembra 2013. godine postupak azila se ne sprovodi jer Odsek za azil nema sredstva da redovno odlazi u ove centre kako bi tamo sprovodio službene radnje, budući da je sedište Odseka za azil u Beogradu. Tražioci azila i lica kojima je dodeljen azil imaju teškoće u ostvarivanju prava koja im garantuje Zakon o azilu.
Svi ovi faktori odvraćaju tražioce azila da percipiraju Srbiju kao zemlju koja može da im pruži utočište i iz tog razloga najveći broj tražilaca azila odlazi iz Srbije u zemlje EU pre okončanja postupka azila. Nefunkcionalnost sistema azila je i posledica neodgovorne migracione politike Vlade Republike Srbije što se najbolje može videti u insistiranju nosioca javnih funkcija na tome da je Srbija samo tranzitna zemlja za tražioce azila koji se u njoj „samo odmaraju“ na putu do zemalja članica EU.
Kao rezultat Skrinig izveštaja za Poglavlje 24 (Pravda, sloboda i bezbednost) Evropska komisija je istakla da radi usaglašavanja sa evropskom pravnom tekovinom (acquis) Srbija mora da obezbedi pristup postupku azila svim tražiocima azila, nezavisno od toga da li ima dovoljno mesta u centrima za azil, da izgradi kapacitet nadležnih institucija i unapredi njihovi saradnju kao i da obezbedi primenu Zakona. Predviđajući da će Srbija uskoro postati zemlja destinacije tražilaca azila, Srbija mora da izgradi smeštajne objekte za tražioce azila sa adekvatnim uslovima, posebno kada su u pitanju maloletni tražioci azila bez pratnje roditelja ili druge ranjive grupe.
Neophodno je formirati objedinjenu bazu podataka o identitetu tražilaca azila a službenici Ministarstva unutrašnjih poslova treba da budu obučeni za rad sa takvom bazom. Treba osigurati da ta baza bude kompatibilna sa EURODAC (baza zemalja članica EU). Potrebno je i da sudije Upravnog suda, koji je nadležan da revidira konačne odluke u postupku azila, dobiju ekspertizu u oblasti izbegličkog prava. Takođe, EU je istakla da je potrebno sprovoditi adekvatan plan integracije stranaca koji uživaju međunarodnu zaštitu, koja bi podrazumevala kurseve jezika i uključivanje u tržište rada. Radi rešavanja svih ovih pitanja Srbija treba da usvoji akcioni plan. Akcioni plan treba da obuhvati i uspostavljanja merila za usaglašavanje srpkog zakonodavstva u oblasti azila sa evropskim acquis-jem kao i mehanizme za praćenje primene Zakona u praksi. Kada Srbija postane članica EU imaće pristup fondovima EU za azil, migracije i integraciju.
Autorke: Sonja Tošković i Lena Petrović, pravne savetnice u Beogradskom centru za ljudska prava koje su od 2012, uz podršku UNHCR-a, angažovane na projektu “Pružanje pravne pomoći tražiocima azila u Srbiji”.