06Oct2014

Ne žale pare za dozvolu i strane jezike

POD LUPOM: MLADI U SLOBODNO VREME

ladinac za zabavu ima oko pet hiljada mesečno, gotovo svi su spremni da se finansijski žrtvuju kako bi položili vožnju ili se čak bavili preduzetništvom

Većina učenika srednjih škola u Srbiji ima dnevno do pet sati slobodnog vremena. To vreme najčešće troše gledajući TV i slušajući muziku, baveći se sportom, ili ga provode uz računar. Većina njih ima redovan džeparac i najčešće ih izdržavaju roditelji.

Više od polovine učenika može mesečno da izdvoji maksimalno dve hiljade dinara za zadovoljavanje kulturnih potreba, ali ima i onih koji ne mogu to sebi da priušte pa čak ni da izdvoje ni najminimalniju svotu novca, pokazalo je istraživanje koje je sproveo Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.

Rezultati  istraživanja Ministarstva za sport i omladinu  pokazuju da se rekreacijom najviše bave tinejdžeri, posebno u kategorijama koje uključuju redovnost u bavljenju sportom – dva ili tri puta nedeljno (skoro trećina) i svakodnevno (svaki deseti). Ti procenti opadaju sa godinama, pa je intenzitet u bavljenju nekim sportom manji kod starije omladine. Tako se, recimo, skoro polovina onih između 15 i 19 godina redovno bavi nekom fizičkom aktivnošću.

Aleksandra Pavlović, rukovodilac komercijalne službe u Gradskom centru za fizičku kulturu „Stari Dif” u Beogradu, kaže da stariji sugrađani više dolaze na rekreaciju zbog zdravlja, a mladi da bi razvili mišiće i dobro izgledali. Biti privlačan i zgodan je jak motiv u tinejdžerskom uzrastu i u dobu i posle 20 godina. A na programu su razne vrste zanimacija, uključujući i pomalo egzotične mešavine kao što je, na primer, džez joga ili džez gimnastika.

Čovek bi se zapitao šta je to, ali odgovor nije toliko začuđujući. Radi se, naime, o posebnim vrstama vežbanja i kombinacijama plesa i ritmičkih pokreta koje imaju za cilj da na zabavan način dovedu klijente u poželjnu fit formu.

Biti fit tinejdžerima je važno koliko i prisustvo na „Fejsbuku” ili „Tviteru”, kao što je danas bitno biti digitalno pismen i imati nekoliko stotina prijatelja na društvenim mrežama.
Kakve su cene u na sportskim terenima, u teretanama, salama za vežbe? Mogu li mladi, s obzirom na primanja svojih roditelja, da se uklope u cenovnike i koliko im znače one dve hiljade dinara koje po statistici većina njih ima na raspolaganju.

Utisak je da je najskuplje ovladati vozačkim veštinama i naučiti strani jezik, dok se za rekreaciju mogu naći jeftiniji programi koji omogućavaju da se ne napravi preveliki teret na kućni budžet.

Tako u „Starom Difu” za 12 dolazaka na bazen treba izdvojiti oko 1.590 dinara. Naša  sagovornica Aleksandra Pavlović izdvaja kao najpovoljniju soluciju paket sportskog obrazovanja za celu porodicu koji mesečno košta 4.000 dinara. U Gradskom centru za fizičku kulturu sat iznajmljivanja terena za tenis košta oko 400 do 500 dinara, košarkaški teren nešto više od hiljadu dinara.

Uprkos raznim mogućnostima i ne preterano skupim programima, profesor fizičkog vaspitanja Milan Milanov u Sportskom centru „Čair” u Nišu smatra da se mlade generacije ne bave dovoljno fizičkim vežbama. Iako mnogi sportski centri nude obilje programa, Milanov smatra da oni gube bitku od navika brze hrane i predugog sedenja. Tako i na „Čairu” mlade Nišlije mogu da koriste teretane za 1.500 dinara mesečno ili da za jedan trening daju sto pedeset dinara, koliko košta i pljeskavica. U Nišu je tokom leta u modi plivanje na bazenima, a preko zime interesovanje se prebacuje na klizanje, za koje vlada baš veliko zanimanje, po rečima našeg sagovornika. Za neplivače postoje dvonedeljni kursevi po prihvatljivim cenama od hiljadu i po dinara mesečno. Obuka za klizače košta dve hiljade dinara, a iznajmljivanje klizaljki je sto dinara.

Škole stranih jezika su nešto skuplje i ne mogu baš svi da to sebi priušte, iako se bez engleskog jezika danas niko ne smatra u potpunosti obrazovanim. U proseku je cena 3.500 dinara mesečno za dva časa nedeljno, a za starije 5.640 dinara za po dva dvočasa u sedam dana.

Mladi istraživači Srbije su ovog leta imali devet kampova u Srbiji za punoletne devojke i mladiće po ugledu na nekadašnje radne akcije, ali broj prijava je mali, mnogi čas hoće pa odustanu, prijave se, ali ne odu. Bojan Deronja iz ove organizacije smatra da mladi nemaju onu iskru radoznalosti, a da im ni društvo ne pomaže da se aktiviraju, kao što je to bilo nekada.

Za najmlađe koji žele da svetom koračaju gracioznijim i lakšim korakom u ponudi je dosta škola baleta ili folklora. Za svoje devojčice uzrasta od tri do 11 godina mame i tate treba da izdvoje mesečno 2.700 dinara, koliko košta škola baleta u baletskoj školi „Zvončica”. I ako ne krenu u svet profesionalnog bavljenja ovom vrstom umetnosti, deca se muzički edukuju, uvežbaju pokrete i nauče da slušaju klasiku, a sve je to korisno i pomaže da se kvalitetnije živi, kaže Nataša Najmana, baletski učitelj.

Bavljenje umetnošću i odlasci u neku od institucija kulture nisu baš omiljeni načini provođenja slobodnog vremena kod studenata. Razlog za slabu kulturnu aktivnost je i već pomenuti džeparac–tek svaki peti za kulturu i zabavu ima na raspolaganju do pet hiljada dinara.

Ali novac ne mora uvek da bude glavni razlog. Pozorišne predstave mogu da se gledaju sa balkona za 400 do 500 dinara, i to vrlo dobre predstave, premijerne, a za studente postoje i popusti u nekim pozorištima, pa je cena karte upola manja.

Studenti su nešto zainteresovaniji za koncerte. Broj redovnih posetilaca koncerata se u poslednjih deset godina udvostručio, međutim, i ovde imamo jednu značajnu grupu studenata koja retko odlazi i na koncerte ili ih koncerti ne interesuju. Sportski događaji već tradicionalno privlače studentsku omladinu, pretežno muškog pola.

– Podatak da više od polovine studenata tvrdi da je nezainteresovano da se bavi umetnošću nije jednostavno objasniti. Možda je u pitanju odbojnost jer su to navodno aktivnosti rezervisane za posebne društvene grupe, „više” slojeve. S druge strane, u društvu gde je većina stanovništva okupirana neprestanom borbom za zadovoljavanje osnovnih egzistencijalnih potreba, bavljenje umetnošću se vrlo često doživljava kao neozbiljno „trošenje vremena” – ističe dr Slobodan Mrđa, koji je radio istraživanje o kulturnim potrebama studenata i srednjoškolaca u Srbiji.

Posebno je ohrabrujuć podatak da mladi za neke obuke ne žale novca da bi u njima učestvovali. Tu se posebno izdvajaju kursevi stranog jezika, gde su mladi u velikim procentima zainteresovani da sami finansiraju kurseve – četvrtina tinejdžera i trećina starije omladine, što je daleko više u poređenju sa populacijom starijom od 30 godina. Mladi su osim škole spremni i da se dodatno obrazuju, ali pre svega da polože vožnju, to jest da završe obuku u auto-školama kako bi mogli da voze auto i i uživaju u zabavnijem načinu života.

Žele i da se obrazuju i prekvalifikuju za posao, ali tu već štede svoj novac i očekuju da im država plati prekvalifikaciju. Interesantan je nalaz po kom je aktivizam u političkim strankama relativno visok, posebno u grupama starije omladine. Politika, pa time i članstvo u političkim organizacijama, nešto je što se u našem društvu i dalje doživljava kao polje koje je uticajnije od klasičnog, civilnog sektora i kroz koje se interesi i potrebe mogu brže i efikasnije ostvariti. I pored visokog stepena nezaposlenosti, mladi ljudi pokazuju veće interesovanje za pokretanje sopstvenog biznisa od svih ostalih kategorija stanovništva. Za trećinu je veća najava bavljenja privatnim biznisom nego kod onih više od 30 godina, a ohrabruje i sve veće interesovanje za humanitarne akcije i – volontiranje.

Zanimljivo je i to da su, prema pomenutim anketama, učenici iz Vrnjačke Banje, Beograda i Novog Sada najzadovoljniji ponudom sadržaja iz oblasti kulture, dok nešto veći stepen zadovoljstva od prosečnog nalazimo kod učenika iz Kragujevca, Leskovca, Apatina, Sremske Mitrovice i Zrenjanina. Najmanje su zadovoljni učenici Svilajnca, Čačka, Ljubovije, Grdelice, Pirota, Velike Plane i Prokuplja, Vranja i Bujanovca, a to sve zajedno predstavlja i karakterističnu mapu Srbije u kojoj je uglavnom sve najzanimljivije svedeno na Beograd i veće gradove. Anketiranjem je obuhvaćeno 56 srednjih škola u 33 grada Srbije.

Najmanje u muzejima

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka sproveo je i istraživanje „Kulturni život i potrebe studenata univerziteta u Srbiji”. Istraživanje dr Slobodana Mrđe je obuhvatilo studente između 19 i 27 godina na deset univerziteta.

Čak 83 procenta studenata gotovo nikada ne odlazi u muzeje, a oko 70 posto njih veoma retko posećuje galerije, kulturno-istorijske spomenike, arheološka nalazišta, pozorišne predstave, književne večeri, bioskop. Pored biblioteka, za koje se i očekivalo da ih češće posećuju, studenti su najzainteresovaniji za odlazak u klubove i na sportske događaje, pa koncerte. Tek svaki deseti student uopšte učestvuje kulturnom životu, a svega tri do pet posto smatra to redovnom aktivnošću.

Na Univerzitetu u Nišu nikada u pozorište ne ide 38 posto studenata i skoro isto toliko ide dva do tri puta godišnje. Jednom mesečno odlazi šest odsto, a redovne publike među studentima u Nišu ima samo 2,5 odsto. Slična situacija je i na Univerzitetu u Kragujevcu i Visokoj školi u Novom Sadu. Muzeji su institucije kulture koje najmanje posećuju studenti u Srbiji. Tako je i sa galerijama – u svim univerzitetskim centrima ubedljivo je najmanje interesovanje studenata za likovne sadržaje.

Dragoljub Stevanović, Politika Online