Projekat: Romkinje i Romi u Srbiji: Koliko se osećaju bezbedni?

05May2014

U Srbiji je utvrđen set obaveznih socijalnih usluga koje treba da obezbedi lokalna samouprava, ali to često zavisi od prioriteta, finansijskih mogućnosti i sluha opština za to, rečeno je 30. aprila na predstavljanju istraživanja o lokalnim pružaocima socijalnih usluga u Srbiji. Pritom, nisu predviđene sankcije za one opštine koji ne obezbede te usluge. Na skupu je iznet podatak da je najdominantnija usluga pomoć u kući koju pružaju 122 opštine, dok 34 opštine ne pružaju nijednu uslugu. Trećinu socijalnih usluga na lokalnom nivou u Srbiji pružaju organizacije civilnog društva koje su u tome često fleksibilnije i operativnije i brže reaguju. Izazov i za organizacije civilnog društva i za javne ustanove predstavlja proces licenciranja koji treba da se završi do 2016. a koji bi mogao da privremeno stvori prazninu u pružanju usluga zbog složenosti i dugotrajnosti.

Na predstavljanju istraživanja o lokalnim pružaocima usluga socijalne zaštite koje je sprovela Trag fondacija, u partnerstvu sa SeCons grupom za razvojnu inicijativu, ocenjeno je da sistem socijalne zaštite u Srbiji nije adekvatan poseban u oklnostima krize koja najviše pogađa najugroženije grupe. Ocenjeno je i da sistem nije zakonski dovoljno uređen što otežava uključivanje organizacija civilnog društva u sistema pružanja usluga.

Predstavnica Trag fondacije Tanja Bjelanović je rekla da su u okolnostima ekonomske krize i tranzicije, kada se najavljuju bolne reforme, najviše pogođene najranjivije grupe stanovništva i dodala da je sve više ugroženih stanovnika.

“U odnosu na potrebe mi nemamo dovoljno razvijen sistem socijalnih usluga”, rekla je direktorka SeCons grupe za razvoju inicijativu Olivera Vuković na skupu koji su organizovali Trag fondacija i Američka agencija za međunarodni razvoj USAID koja podržava program “Inicijativa za reformu socijalne zaštite“.

Tanja Bjelanović je rekla da je Zakon o socijalnoj zaštiti koji je donet 2011. omogućio uključivanje organizacija civilnog društva u sistem socijalnih usluga kao legitiminih pružalaca usluga socijalne zaštite, ali da primena toga zakona ide jako teško i sporo. Navela je da je potrebno doneti podzakonske akte kako bi se stvorili uslovi za rad i razvoj kapaciteta pružaoca usluga socijalne zaštite.

Olivera Vuković je ocenila da zadatak uključivanja organizacija civilnog društva u sistem pružanja usluga nije lak jer i sam sistem nije dovoljno uređenjen.

Država je propisala set obaveznih usluga koje treba da pruže lokalne samouprave ali to zavisi od njihovih mogućnosti i nema kazni ako opštine ne obezbede te usluge već sredstva usmere na druga važna pitanja za opštinu, rekla je Vukovićeva.

Ona je navela da je najdominantnija usluga pomoć u kući koju pruža 122 opština ali da je njome pokrivenost korisnika 1,2%.

U Srbiji postoji i 12 pružalaca usluga klubova za stare i 80 pružlaca usluga klubova za decu sa smetnjama u razvoju s tim što jedan pružalac može imati više klubova, rečeno je na skupu.

Takođe, iznet je podataka da u Srbiji 34 opštine ne pružaju nijednu uslugu socijalne zaštite koju prema zakonu treba da finansira lokalna samouprava, ali je ukazano i da ima nerazivjenih opština sa dobrim sistemom usluga.

Na skupu je rečeno i da će 11 nevladinih organizacija uz podršku Traga fondacije zagovarati akciju kod lokalnih vlasti u pružanju usluga socijalne zaštite, i kada je reč o izdvajanju sredstava za socijalne usluge.

V.d. direktorka Kancelarije za demokratiju i upravljanje USAID-a u Srbiji Meral Karan rekla je da USAID podržava uključivanje civilnog društva u sistem socijalne zaštite.

Izazov predstavlja i proces licenciranja organizacija civilnog društva i državnih ustanova u oblasti socijalne zaštite na osnovu čega će moći da učestvuju na konkursima za javna sredstva. Licenciranje podrazumeva dosta prilagođavanja i prikupljana dokumenata i, kako je ocenjeno, predstavlja dugotrajan i složen proces. Ipak, ocenjeno je da su i javne ustanove i organizacije civilnog društva blizu ostvarivanja standarda.

Bjelanovićeva je rekla da cilj nije da se ubrza taj proces već da organizacije civilnog društva budu prepoznate kao relevantni aketri u socijalnoj zaštiti.

“Nevladine organizacije ne zaostaju u odnosu na javne ustanove u odnosu na standarde”, rekla je Vukovićeva i dodala da su i jedni i drugi blizu da ispune standarde, odnosno da ispunjavaju oko 80% uslova.

Nadežda Satarić iz udruženja građana “Snaga prijateljstva” – Amity rekla je da su utvrđeni standardi za pet usluga za koje će se dobijati licence, da su oni visoko postavljeni i da je oko 10 organizacija dobilo licencu od kojih jedna koja pruža usluge starim osobama.

Ukazano je i da se zbog složenosti i trajanja procesa licenciranja može stvoriti jaz u pružanju usluga, a da organizacije civilnog društva pokušavaju da dođu do sredstava kako bi mogle da obezbede neophodne usluge.

Olivera Vuković je kao izazov navela i to što nema potpunih podatka o uslugama socijalne zaštiti. Prema njenim rečima, u one koje finansira država postoji nekakav uvida, dok su projektne aktivnosti van opšteg pregleda. Problem predstavlja i promenljivost tih podataka, jer se dešava da u međuvremenu neke organizacije prestaju da postoje zbog nedostatka sredstva.

Vrlo je teško da se utvrdi i koliko košta neka usluga zbog samog sistema jer u nekim ustanovama postoji podela troškova između ministarstva i lokalne samuprave a tu su i projektne aktivnosti. “Za to je ptorebna temeljna zainteresovanost i ozbiljna knjigovodstvena anliza za praćenje troškova”, rekla je Vuković.

Prema njenim rečima, troškovi nevladinih organizacije se mogu lakže utvrditi jer se utvrđuju za potrebe finansiranja iz eksternih fondova.

Bjelanovićeva je rekla da je istraživanje kojim je obuhvaćeno 108 organizacija civilnog društva i javnih ustanova, pokazalo da nevladine organizacije mogu da pruže kvalitetnu uslugu i istakla da su te usluge inkluzivne, jer korisnici nisu zatvoreni u institucije već su uključeni u zajednicu.

Usluge organizacija civilnog durštva su i jeftinije jer one češće angažuju volontere, a te organizacije su i fleksibilnije i brže reaguju u pružanju usluga, dodala je Bjelanovićeva.

Vukovićeva je rekla da su nevladine organizaicje u nekim stvairma bolje i konkurentije a u nekim nisu u odnosu na državne ustanove. Tako centri za socijalni rad imaju razvijeniju infrastrukturu dok su nevladine organizacije prisutnije u zabačenim krajevima kada je reč o pružanju pomoći u kući.

Dodala je i da korisnici usluga jednako zadovoljni uslugama javnih ustanova i nevladinih organizacija.

Prema istraživanju, 79% organizacija civilnog društva za pomoć u kući sarađuje sa volonterima, a to čini 30% institucija. Istraživanje je pokazalo i da su organizacije civilnog društva i inventivnije. Tako je 91% organizacija koje su pružale usluge dnevnog boravka dece sa smetnjama u razvoju pružilo uslugu kakvih pre njih nije bilo.

Istraživanje usmereno na tri vrste socijalnih usluga – pomoć u kući, dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju i dnevni boravak za stare, a sprovedeno u okviru porgrama “Inicijativa za reformu socijalne zaštite” koji se realizuje uz finanijsku podršku USAID.