Projekat: Formalne i neformalne mreže u ruralnim oblastima24Jun2015
Projekat Centra: Kako do efikasnijih politika ruralnog razvoja
Centar za istraživanje javnih politika je u Medija centru predstavio rezultate istraživanja na projektu “Uticaj socio-ekonomske strukture ruralnog stanovništva na uspeh politike ruralnog razvoja. Ovo je prvi naučni regionalni projekat o ruralnom razvoju na Balkanu, i jedno od prvih istraživanja koje ravnopravno tretira ekonomske i društvene aspekte ruralnog razvoja i omogućava da se teorijski koncepti ispitaju kroz empirijsko istraživanje.
Istraživanje je plod zajedničkog rada istraživača Udruženja agroekeonomista iz Makedonije, članova Centra i istraživača iz Bosne i Hercegovine. Projekat je finansirao Program za promociju regionalnog istraživanja Zapadnog Balkana (RRPP) i mentorski podržavao Univerzitet u Friburgu.
„Jedan od ciljeva programa je povezivanje istraživača i donosilaca odluka što bi trebalo da omogući da se rezultati istraživanja primene u procesima kreiranja javnih politika, kao što je to slučaj kod ovog projekta“ rekao je Mihajlo Đukić, coordinator programa za promociju regionalnog istraživanja za Srbiju. „Ovaj projekat je pogotovo značajan jer je akcenat bio na primeni naučnih i empirijskih metoda za donošenje policy preporuka“.
Vođa projekta za Srbiju i članica Savetodavnog odbora Centra bila je prof. dr. Natalija Bogdanov a istraživački tim Centra činili su: Lenka Petrović, Ružica Papić, Tatjana Mlić i Branka Andjelković . „Tri cilja našeg istraživanja bila su: razumevanje socio ekonomskih karakteristika u ruralnim područjima ove tri zemlje, razumevanje motivacionih faktora i prepreka s kojima se suočavaju potencijalni korisnici podrške ruralnom razvoju i razumevanje organizacije i strukture neformalnih i formalnih mreža koje stanovnicima sela po pravilu treba da služe da se uključe u politiku ruralnog razvoja“, rekla je Banka Anđelković, direktorka programa u Centru.
Istraživanje je pokazalo da ruralna područja Makedonije, Srbije i Bosne i Hercegovine odlikuju zajednički problemi koji su karakteristični za zemlje u tranziciji: intenzivna depopulacija, niska aktivnost na tržištu rada, veliko učešće malih i polunaturalnih gazdinstava i spor proces njihovog restruktuiranja. Problemi sa kojima se součavaju poljoprivrednici jesu nizak nivo podrške za ruralni razvoj, ali i činjenica da veliki broj njih nije upoznat sa merama i mehanizmima podrške ili da ne može da ispuni složena pravila i procedure za pristup budžetskoj podršci.
Vođa projekta za Srbiju prof. dr. Bogdanov istakla je da politika ruralnog razvoja predstavlja veliki izazov u periodu tranzicije kako za nosioce politika tako i za same poljoprivredne proizvođače i stanovnike ruralnih naselja koji treba da tu politiku sprovode. „Pored nerazvijenog institucionalnog okvira, i nosioci politika i proizvođači susreću se sa nedovoljnim znanjima u ovoj oblasti. U dostupnoj literaturi o ovim procesima u zemljama koje su nove članice EU malo je ili gotovo nimalo posvećena pažnja tome kako sami proizvođači gledaju na ovaj proces, kakvi su bili njihovi stavovi i sposobnosti da se u njih uključe”, rekla je Bogdanov.
Jedan od najvećih problema istraživača bile su nedovoljne, nekonzistentne i nepouzdane dokumentacione i statističke baze za komparativne analize socio-ekonomskih karakteristika ruralnih područja između i unutar zemalja.
„Na osnovu postojećih podataka, koji se razlikuju od države do države, nisu mogli biti izvedeni ni tako rudimentarni podaci kao što je koliko ruralnog stanovništva živi u ovim državama“, rekla je Bogdanov. „Zato smo bili prinuđeni da na osnovu našeg uzorka definišemo zajedničke merne jedinice, jer drugačije nismo mogli izvesti relevantne zaključke“.
Istraživanje je obuhvatilo 300 gazdinstava iz dva različita regiona u svakoj zemlji. Kriterijumi za odabir regiona bili su postojanje razlika u tipovima proizvodnje i gazdinstava, kao i razlika u stepenu razvijenosti poslovnih i socijalnih mreža. U Srbiji je za primer regiona sa razvijenim poslovnim mrežama odabrano 48 naselja iz opštine Kragujevac, u kojem postoji veliki broj regionalnih i lokalnih proizvođačkih asocijacija i zadruga, privredna komora i brojna MSP u poljoprivredno-prehrambenom sektoru (ENO-- ExistingNetworkOrganization Region). Drugi region je obuhvatio 32 naselja iz opštine Aleksandrovac.
U smislu citiranja rezultata istraživanja važni je znati da ovde nije reč o nacionalnom reprezentativnom uzorku već o pilot uzorku.
Kompleksnost ruralnog razvoja traži ne samo dobre startne podatke već i izrazito širok dijapazon mera koje daleko prevazilaze i moć i obuhvat Ministarstva poljoprivrede. Institucije na svim nivoima nisu spremne da odgovore ovakvim izazovima, uključujući tu i istraživačke i akademske zajednice ali i one koji se nalaze u međuprostoru između donosilaca odluka i proizvođača – pružaoci usluga i lokalne zajednice koje se trude da uhvate korak sa modernim evropskim praksama ali ne na najbolji način“ ocenila je Bogdanov.
Jedno od najdelikatnijih pitanja za Srbiju je nivo podrške ruralnom razvoju – budžetska izdvajanja u Srbiji po gazdinstvu su hektaru obradivog zemljišta su znatno niža nego u BiH i Makedoniji koje višestruko više izdvajaju za podršku ruralu. Za 2012. godinu za koje postoje podaci za sve tri zemlje podaci su po Srbiju porazni a u 2014. godini su oni i gori.
Grafik 1: Budžetski izdaci za poljoprivredno-prehrambeni sektor, po stubovima podrške, 2012 (milliona EUR i %)
Preporuke istraživača su da se budžetski transferi poljoprivredi i ruralnom razvoju moraju povećavati, kako bi politika dobila razvojni karakter i obezbedila bolju poziciju zemalja Zapadnog Balkana u očekivanim integracionim procesima.
Takođe potrebno je postepeno udaljavanje od postojeće produktivističke orjentacije politike, kako bi se zemlje pripremile da preuzmu i EU model podrške ruralnom razvoju koji u svom fokusu ima multifunkcionalnu poljoprivredu koja isporučuje javna dobra. To se pre svega odnosi na neophodnost većih ulaganja u konkurentnost gazdinstva, zaštitu životne sredine, integraciju novih ruralnih stanovnika, opstanak ili transformaciju malih gazdistava, socijalnestrukturu ruralnog društva, itd.
Jedan od najmarkatnijih rezultata istraživanja je da preko 90% anketiranih poljoprivrednika u svim zemljama ima pozitivan stav o politici ruralnog razvoja i smatra da je dobro da država ima podršku za ruralni razvoj. Većina poljoprivrednika iz sve tri zemlje pozitivno ocenjuje podršku ruralnom razvoju koja je namenjena ličnim koristima (jačanje konkurentnosti gazdinstava), ali su su manje upoznati sa koristima koje ova politika donosi za zajednicu u celini (poboljšanje infrastrukture, zaštita životne sredine i ubrzanja razvoja ruralnih područja).
U Srbiji, Nacionalna savetodavna služba i mediji su prepoznati kao najvažniji izvori informacija i pomoći, dok se vlada i formalne organizacije ne prepoznaju kao značajni izvori pomoći i saveta za podršku ruralnom razvoju. Pristup informacijama preko NVO, zadruga i profesionalnih organizacija je bolji u regionima sa postojećim funkcionalnim organizacijama u kojima postoji i veće poverenje u zadruge. Ovakav stav je naročito prisutan među poljoprivrednicima koji su i sami članovi ovih organizacija, što ukazuje da ove institucije uspešno opravdale poverenje svojih članova. Međutim, razlika između stavova i trenutnog ponašanja poljoprivrednika je očigledna, s obzirom da je njihovo učešće u organizacijama na niskom nivou.
Što se poljoprivrednika tiče, Bogdanov je rekla da je kod njih jako izraženo oslanjanje na državu i da nedostaje preduzetnička svest.U Srbiji pritom jako sporo ide prenos vlasništva na mlađe članove gazdinstva (prosečna starost nosioca gazdinstva je 58 godina a prosečna dužina iskustva 28 godina).
Istraživanje je potvrdilo prisustvo jakih neformalnih mreža u ruralnim sredinama u sve tri zemlje, koje su obično izgrađene na jakim bonding vezama (unutar uže zajednice i porodičnih veza). Ovaj rezultat sugeriše da postoji prostor da se poveća saradnja na lokalnom nivou u domenu zajedničkog korišćenja određenih resursa (informacija, znanja, fizičkog i finansijskog kapitala, itd.).
Preuzmite brief u pdf ovde.
