Projekat: Građani na straži: Učešće javnosti i lokalizacija sektora bezbednosti

20Mar2018

Oružje oko nas ‒ veliki broj komada ilegalnog oružja u posedu građana

 

 

„Bio sam u situaciji da čujem kako roditelj podržava svog sina da nosi, kako hladno tako i vatreno oružje u školu.”

„Mislim da je u našoj sredini veoma često da muž ima pištolj i da žena ne prijavi nasilje u porodici baš zbog toga što zna da on ima taj pištolj, i što može da ga upotrebi.”¹

U Podgorici je početkom februara 2018. godine održan sastanak predstavnika vlada zemalja Jugoistočne Evrope, na kojem se razgovaralo o jačanju kontrole malog i lakog naoružanja u regionu. Ovo bezbednosno pitanje dospelo je u žižu (evropske) javnosti pošto je, prema tvrdnjama objavljenim u stranim medijima, vatreno oružje s Balkana korišćeno u terorističkim napadima u zemljama Evropske unije. Ista tema našla se i na agendi samita o Zapadnom Balkanu u Trstu. Tokom ovog samita, koji je deo šireg Berlinskog procesa, zemlje učesnice usaglasile su se da ojačaju fizičku zaštitu skladišta zaliha vatrenog oružja i podstaknu dobrovoljnu predaju pištolja, revolvera, pušaka, automata, lakih mitraljeza i drugog oružja, i tako doprinesu sprečavanju ilegalne trgovine vatrenim oružjem. Na sledećem samitu Berlinskog procesa, zakazanom za jul ove godine u Londonu, biće predstavljena Mapa puta za kontrolu malog i lakog naoružanja na Zapadnom Balkanu, čija je izrada upravo dogovorena u Podgorici.

Predstavnici Srbije su na podgoričkom sastanku iskazali spremnost da učestvuju u ovom procesu. Paralelno sa izradom pomenute Mape, u Srbiji je u toku proces izrade i usvajanja nove nacionalne strategije za kontrolu streljačkog i lakog oružja za 2018–2022. godine i pratećeg akcionog plana, čije je donošenje (inicijalno) bilo planirano za 2016. godinu. Od novog strateškog okvira očekuje se da popuni praznine koje je prethodna strategija ostavila, poput izrade komunikacione strategije za informisanje javnosti o negativnim posledicama zloupotrebe oružja, edukacije građana, efikasnog planiranja i sprovođenja dugoročnih i redovnih akcija kontrole oružja u cilju njegovog prikupljanja (legalizacije), ili oduzimanja i uništavanja, i uključivanja civilnog društva u konsultacije i podršku prilikom ostvarivanja strateških ciljeva. Takođe, očekuje se da će, na inicijativu organizacija civilnog društva (OCD), strategija dobiti i rodnu dimenziju, odnosno da će u tekstu biti konstatovan uticaj vatrenog oružja na rodno zasnovano nasilje.

Koliko je vatreno oružje rasprostranjeno u Srbiji?

Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), u Srbiji je registrovano 973.790 komada vatrenog oružja, dok se procenjuje da je u opticaju najmanje 220.000, a najviše oko 900.000 komada ilegalnog oružja. U izveštajima MUP-a se navodi da su velike količine vatrenog oružja, municije, eksploziva i eksplozivnih naprava u posedu građana. O tome govori i broj podnetih krivičnih prijava za nedozvoljenu proizvodnju, držanje, nošenje i promet oružja, kojih je u poslednjih pet godina bilo oko 7.800. Mnogo ovakvog oružja je u rukama mladih. U Nacionalnoj strategiji za mlade za period 2015‒2025, koja se poziva na podatke MUP-a, ukazuje se na rasprostranjeno posedovanje i nedozvoljenu proizvodnju, držanje i nošenje vatrenog oružja i trgovinu njim među populacijom starosti od 15 do 30 godina starosti. U prilog ovakvoj situaciji govore i podaci Centra za istraživanje javnih politika (CENTAR), prikupljeni kroz fokus grupe u nekoliko gradova Srbije. Tako je jedna od učesnica u Kragujevcu navela: „Čula sam da je pre jedno tri-četiri meseca u gradu bila racija, i da je policija bila zaprepašćena koliko je oružja pronađeno kod mladih ljudi u nekoliko lokala.”

Rasprostranjenost vatrenog oružja može se sagledati iz ugla patrijarhalnog društva, kao što je srpsko, u kojem muškarci posedovanjem oružja potvrđuju svoju muževnost, posebno kako bi izbegli svrstavanje u kategorije koje su u kulturnim i društvenim miljeima označene kao inferiorne.² Shvatanje da ,,biti muško“ u našem kontekstu znači „imati oružje“ formirano je dugogodišnjom akumulacijom praksi i narativa o tradiciji, ratu i nasilju, potom promovisanih i preko mas-medija i kroz lične priče. Prema mišljenju učesnika fokus grupe, takva je situacija u Novom Pazaru: „Imao sam druga koji je donosio pištolj u školu. Sedimo ovako i on izvadi pištolj i stavi ga na sto. To je trend ovde, da imate oružje. Jer nisi muško ako nemaš nož, pištolj…”

I dok se kultura oružja i maskuliniteta javlja kao najčešći motiv za posedovanje oružja, drugi često navođen razlog jeste lična zaštita. Pa je tako jedna analiza pokazala da 46% građana ima pozitivan stav prema oružju, jer smatraju da je ono najbolji vid samoodbrane. Drugim rečima, veliki broj građana veruje da u slučaju napada na imovinu ili članove domaćinstva ne bi dobili pravovremenu zaštitu nadležnih institucija, te da su prinuđeni da nabave vatreno oružje. Nasuprot ovakvim odgovorima, mladi, posebno mlade žene i pripadnici i pripadnice nacionalnih i seksualnih manjina, posedovanje oružja vide kao izvor opasnosti. ,,Nekoga prosto uhvati strah kad vidi oružje. Nekada čak ne moraš ni da izvadiš pištolj, prisustvo oružja nekome je dovoljan pritisak”, reči su Romkinje iz Novog Bečeja, koja je učestvovala u Centrovom istraživanju o vezi vatrenog oružja i nasilja u porodici.

Šta znamo o posledicama upotrebe vatrenog oružja?

Podaci kojima državni organi raspolažu nisu dostupni široj javnosti, pa se istraživači oslanjaju na podatke objavljene u medijima. Tako je, za potrebe kancelarije Centra za kontrolu malokalibarskog i lakog naoružanja u Jugoistočnoj i Istočnoj Evropi (UNDP-SEESAC), CENTAR analizirao podatke o korišćenju oružja prikupljanjem unosa građana i građanki na platformi ,,Oružje na meti“ i članaka štampanih medija o oružanim incidentima.³

Istraživanje je ukazalo da se u oružanim incidentima najviše koriste pištolji i revolveri, posebno oni u ilegalnom posedu. Suprotno uverenju da se najveći broj ovakvih incidenata događa u obračunima u kriminalnim krugovima, istraživači su ukazali da se oružje vrlo često koristi u porodičnim raspravama ili u sukobima s bliskim prijateljima i komšijama. U 72% slučajeva žrtve i počinioci bili su članovi porodice, prijatelji, komšije ili poznanici. Dok iz uličnih okršaja žrtve najčešće izlaze s lakšim i težim ozledama, ishod oružanog nasilja u porodici najčešće je smrt. Polovina žrtava svih analiziranih oružanih incidenata bila je uzrasta od 18‒35 godina starosti. Muškarci su počinioci 32 puta češće nego žene, dok su žene pet puta češće žrtve nego muškarci. O ženama kao najčešćim žrtvama oružja govore i izveštaji Mreža žena protiv nasilja, takođe zasnovani na analizi izveštavanja medija. U proseku, svaka treća žena žrtva rodno zasnovanog nasilja ubijena je vatrenim oružjem, kako legalnim tako i nelegalnim.

MUP sprovodi dve vrste akcije s ciljem da se smanji količina vatrenog oružja – kampanje za predaju i legalizaciju oružja i akcije koje su deo šire borbe protiv organizovanog kriminala i ilegalne trgovine narkoticima.

Kada je reč o prvim, one omogućavaju držaocima ilegalnog oružja da bez dokazivanja porekla i bez krivičnog i prekršajnog gonjenja predaju neregistrovano vatreno oružje i municiju u vremenskom roku koji je ministar unutrašnjih poslova dao. Od 1992. godine, MUP je sproveo osam kampanja za predaju i legalizaciju oružja u kojima su građani predali preko 100.000 komada oružja i 2,5 miliona komada municije. Najveći broj komada prikupljen je tokom 2003. godine u toku akcije „Sablja”, kada je u zemlji bilo proglašeno vanredno stanje.

U akcijama borbe protiv organizovanog kriminala i ilegalne trgovine narkoticima tokom 2017, policija je zaplenila preko hiljadu komada oružja i oko 20.000 komada municije. Najveći broj oduzetih komada bili su pištolji i puške, a najviše ih je zaplenjeno na teritoriji grada Beograda, Pirota i Kraljeva.

Pored MUP-ovih akcija, organizuju se kampanje koje nastoje da ukažu široj javnosti na fatalne posledice koje vatreno oružje može imati u slučajevima rodno zasnovanog nasilja (,,Da ne bude kasno“ tokom 16 dana aktivizma 2016) i/ili tokom proslava („Ne dozvoli da tvoje oružje učestvuje u proslavi“, 2011; i „Proslavi srcem, ne oružjem“, 2015).

Šta se može uraditi u narednom periodu?

Mediji redovno prenose informacije MUP-a o početku i rezultatima kampanja za legalizaciju oružja. Međutim, iako potencijalno predstavljaju ogroman resurs za podizanje svesti o problemu zloupotrebe vatrenog oružja, mediji vrlo često neprofesionalno izveštavaju o oružanim incidentima.

Izveštavanje je senzacionalističko, bez dubinske analize uzroka i posledica nasilja i s previše prikaza nasilja. U slučajevima rodno zasnovanog nasilja, mediji aktivno doprinose ponovnoj viktimizaciji žrtve. Novinari i novinarke uglavnom se ne bave ispitivanjem porekla raširenosti vatrenog oružja u srpskom društvu i brojnim rizicima koje njegovo posedovanje nosi.⁴ Promena pristupa u sprovođenju medijskih kampanja uključivala bi pospešivanje javne diskusije i emitovanje edukativnih programa o posledicama neodgovorne upotrebe oružja. Takođe, umesto povremenih saopštenja MUP-a, potrebno je smisliti kontinuiranu medijsku kampanju koja bi i bila prilagođena različitim društvenim grupama i uključivala širi krug sagovornika.

Rezultati prošlogodišnjeg istraživanja CENTRA pokazuju da bi se građani u većem broju odazvali kampanjama za legalizaciju oružja ukoliko bi imali više informacija o njihovom trajanju i karakteru. Ovo istraživanje sugeriše da bi kampanje trebalo prilagoditi lokalnim okolnostima i voditi uz pomoć lokalnih medija. Tako bi kampanje bile usmerene na specifične probleme i bezbednosne izazove zajednica, i motivisale bi građane da ove akcije vide kao doprinos sopstvenoj bezbednosti, a samim tim ih i ponukale da predaju ili legalizuju svoje vatreno oružje. U smišljanje lokalnih kampanja mogu se uključiti mesne zajednice i lokalne OCD organizovanjem obrazovnih tribina i volonterskim radom na promovisanju legalizacije oružja i bezbednog držanja legalnog oružja tokom masovnih događaja. Plakati sa informacijama o akcijama legalizacije mogu se postavljati u lokalne domove zdravlja ili policijske stanice. Kompanije bi mogle da podrže ovakve akcije kao deo svog društveno odgovornog delovanja u lokalnoj zajednici.

Izrada Mape puta za kontrolu malog i lakog naoružanja na Zapadnom Balkanu pre svega treba da doprinese stvaranju snažnijeg institucionalnog odgovora na tokove šverca i delovanje kriminalnih grupa uključenih u ove procese. Ona može biti dobar dodatak sadašnjim politikama usmerenim na suzbijanje trgovine nelegalnim oružjem. Osim toga, ako bi se ovo pitanje stavilo u fokus delovanja država u regionu, to bi moglo doprineti obnavljanju debate o nasleđu tradicije i ratova na ovom tlu i širokoj rasprostranjenosti nelegalnog oružja kod stanovništva, i rizike po bezbednost ljudi. Oduzimanje većeg količine nelegalnog oružja i njegovo uništavanje učinilo bi oružje manje dostupnim i doprinelo smanjenju broja krivičnih dela na ulicama, ali i u domaćinstvima u Srbiji. Kao i u slučaju svih drugih politika koje se sprovode u sklopu približavanja Evropskoj uniji, i ove mere mogu dati ozbiljnije rezultate samo ako postoji suštinska namera država da se pitanjem oružja pozabave na sveobuhvatniji način, vodeći računa o svim aspektima ovog problema. Takav pristup bi, kako sugerišu istraživanja CENTRA, morao dovesti kako do preispitivanja nacionalnih politika, tako i do uključivanja najšireg kruga građana i građanki u akcije za legalizaciju i predaju oružja na lokalnom nivou.

 

1. Marina Tadić, Posedovanje vatrenog oružja i ljudska bezbednost : Da li nas oružje štiti ili plaši?, Centar za istraživanje javnih politika, Beograd, novembar 2016, str. 6‒7.
2. Marina Hughson, Muškarci u Srbiji: Druga strana rodne ravnopravnosti (Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, 2017), str. 118.
3. Ova analiza je obuhvatila je 470 unosa građana na platformi ,,Oružje na meti“ i priloge štampanih medija koji su se ticali pre svega vrstei oružja korišćenog u incidentima i (ne)legalnosti posedovanja, polu i starosti žrtava i počinilica, njihovom međusobnom odnosu, ishodu u kontekstu incidenata, karakteristikama naselja (urbano ili rurlano) i prostornom okruženju, dobu dana i godine.?
4. Dr Danijela Spasić i Marina Tadić, Zloupotreba oružja i rodno zasnovano nasilje (Beograd: Centar za istraživanje javnih politika, 2017).

 

Tekst je preuzet sa portala: Mašina.rs

Photo source: Iz prodavnice oružja u Istanbulu; Foto: Pål Joakim Pollen / Flickr

 

„Bio sam u situaciji da čujem kako roditelj podržava svog sina da nosi, kako hladno tako i vatreno oružje u školu.”

„Mislim da je u našoj sredini veoma često da muž ima pištolj i da žena ne prijavi nasilje u porodici baš zbog toga što zna da on ima taj pištolj, i što može da ga upotrebi.”¹

U Podgorici je početkom februara 2018. godine održan sastanak predstavnika vlada zemalja Jugoistočne Evrope, na kojem se razgovaralo o jačanju kontrole malog i lakog naoružanja u regionu. Ovo bezbednosno pitanje dospelo je u žižu (evropske) javnosti pošto je, prema tvrdnjama objavljenim u stranim medijima, vatreno oružje s Balkana korišćeno u terorističkim napadima u zemljama Evropske unije. Ista tema našla se i na agendi samita o Zapadnom Balkanu u Trstu. Tokom ovog samita, koji je deo šireg Berlinskog procesa, zemlje učesnice usaglasile su se da ojačaju fizičku zaštitu skladišta zaliha vatrenog oružja i podstaknu dobrovoljnu predaju pištolja, revolvera, pušaka, automata, lakih mitraljeza i drugog oružja, i tako doprinesu sprečavanju ilegalne trgovine vatrenim oružjem. Na sledećem samitu Berlinskog procesa, zakazanom za jul ove godine u Londonu, biće predstavljena Mapa puta za kontrolu malog i lakog naoružanja na Zapadnom Balkanu, čija je izrada upravo dogovorena u Podgorici.

Predstavnici Srbije su na podgoričkom sastanku iskazali spremnost da učestvuju u ovom procesu. Paralelno sa izradom pomenute Mape, u Srbiji je u toku proces izrade i usvajanja nove nacionalne strategije za kontrolu streljačkog i lakog oružja za 2018–2022. godine i pratećeg akcionog plana, čije je donošenje (inicijalno) bilo planirano za 2016. godinu. Od novog strateškog okvira očekuje se da popuni praznine koje je prethodna strategija ostavila, poput izrade komunikacione strategije za informisanje javnosti o negativnim posledicama zloupotrebe oružja, edukacije građana, efikasnog planiranja i sprovođenja dugoročnih i redovnih akcija kontrole oružja u cilju njegovog prikupljanja (legalizacije), ili oduzimanja i uništavanja, i uključivanja civilnog društva u konsultacije i podršku prilikom ostvarivanja strateških ciljeva. Takođe, očekuje se da će, na inicijativu organizacija civilnog društva (OCD), strategija dobiti i rodnu dimenziju, odnosno da će u tekstu biti konstatovan uticaj vatrenog oružja na rodno zasnovano nasilje.

Koliko je vatreno oružje rasprostranjeno u Srbiji?

Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), u Srbiji je registrovano 973.790 komada vatrenog oružja, dok se procenjuje da je u opticaju najmanje 220.000, a najviše oko 900.000 komada ilegalnog oružja. U izveštajima MUP-a se navodi da su velike količine vatrenog oružja, municije, eksploziva i eksplozivnih naprava u posedu građana. O tome govori i broj podnetih krivičnih prijava za nedozvoljenu proizvodnju, držanje, nošenje i promet oružja, kojih je u poslednjih pet godina bilo oko 7.800. Mnogo ovakvog oružja je u rukama mladih. U Nacionalnoj strategiji za mlade za period 2015‒2025, koja se poziva na podatke MUP-a, ukazuje se na rasprostranjeno posedovanje i nedozvoljenu proizvodnju, držanje i nošenje vatrenog oružja i trgovinu njim među populacijom starosti od 15 do 30 godina starosti. U prilog ovakvoj situaciji govore i podaci Centra za istraživanje javnih politika (CENTAR), prikupljeni kroz fokus grupe u nekoliko gradova Srbije. Tako je jedna od učesnica u Kragujevcu navela: „Čula sam da je pre jedno tri-četiri meseca u gradu bila racija, i da je policija bila zaprepašćena koliko je oružja pronađeno kod mladih ljudi u nekoliko lokala.”

Rasprostranjenost vatrenog oružja može se sagledati iz ugla patrijarhalnog društva, kao što je srpsko, u kojem muškarci posedovanjem oružja potvrđuju svoju muževnost, posebno kako bi izbegli svrstavanje u kategorije koje su u kulturnim i društvenim miljeima označene kao inferiorne.² Shvatanje da ,,biti muško“ u našem kontekstu znači „imati oružje“ formirano je dugogodišnjom akumulacijom praksi i narativa o tradiciji, ratu i nasilju, potom promovisanih i preko mas-medija i kroz lične priče. Prema mišljenju učesnika fokus grupe, takva je situacija u Novom Pazaru: „Imao sam druga koji je donosio pištolj u školu. Sedimo ovako i on izvadi pištolj i stavi ga na sto. To je trend ovde, da imate oružje. Jer nisi muško ako nemaš nož, pištolj…”

I dok se kultura oružja i maskuliniteta javlja kao najčešći motiv za posedovanje oružja, drugi često navođen razlog jeste lična zaštita. Pa je tako jedna analiza pokazala da 46% građana ima pozitivan stav prema oružju, jer smatraju da je ono najbolji vid samoodbrane. Drugim rečima, veliki broj građana veruje da u slučaju napada na imovinu ili članove domaćinstva ne bi dobili pravovremenu zaštitu nadležnih institucija, te da su prinuđeni da nabave vatreno oružje. Nasuprot ovakvim odgovorima, mladi, posebno mlade žene i pripadnici i pripadnice nacionalnih i seksualnih manjina, posedovanje oružja vide kao izvor opasnosti. ,,Nekoga prosto uhvati strah kad vidi oružje. Nekada čak ne moraš ni da izvadiš pištolj, prisustvo oružja nekome je dovoljan pritisak”, reči su Romkinje iz Novog Bečeja, koja je učestvovala u Centrovom istraživanju o vezi vatrenog oružja i nasilja u porodici.

Šta znamo o posledicama upotrebe vatrenog oružja?

Podaci kojima državni organi raspolažu nisu dostupni široj javnosti, pa se istraživači oslanjaju na podatke objavljene u medijima. Tako je, za potrebe kancelarije Centra za kontrolu malokalibarskog i lakog naoružanja u Jugoistočnoj i Istočnoj Evropi (UNDP-SEESAC), CENTAR analizirao podatke o korišćenju oružja prikupljanjem unosa građana i građanki na platformi ,,Oružje na meti“ i članaka štampanih medija o oružanim incidentima.³

Istraživanje je ukazalo da se u oružanim incidentima najviše koriste pištolji i revolveri, posebno oni u ilegalnom posedu. Suprotno uverenju da se najveći broj ovakvih incidenata događa u obračunima u kriminalnim krugovima, istraživači su ukazali da se oružje vrlo često koristi u porodičnim raspravama ili u sukobima s bliskim prijateljima i komšijama. U 72% slučajeva žrtve i počinioci bili su članovi porodice, prijatelji, komšije ili poznanici. Dok iz uličnih okršaja žrtve najčešće izlaze s lakšim i težim ozledama, ishod oružanog nasilja u porodici najčešće je smrt. Polovina žrtava svih analiziranih oružanih incidenata bila je uzrasta od 18‒35 godina starosti. Muškarci su počinioci 32 puta češće nego žene, dok su žene pet puta češće žrtve nego muškarci. O ženama kao najčešćim žrtvama oružja govore i izveštaji Mreža žena protiv nasilja, takođe zasnovani na analizi izveštavanja medija. U proseku, svaka treća žena žrtva rodno zasnovanog nasilja ubijena je vatrenim oružjem, kako legalnim tako i nelegalnim.

MUP sprovodi dve vrste akcije s ciljem da se smanji količina vatrenog oružja – kampanje za predaju i legalizaciju oružja i akcije koje su deo šire borbe protiv organizovanog kriminala i ilegalne trgovine narkoticima.

Kada je reč o prvim, one omogućavaju držaocima ilegalnog oružja da bez dokazivanja porekla i bez krivičnog i prekršajnog gonjenja predaju neregistrovano vatreno oružje i municiju u vremenskom roku koji je ministar unutrašnjih poslova dao. Od 1992. godine, MUP je sproveo osam kampanja za predaju i legalizaciju oružja u kojima su građani predali preko 100.000 komada oružja i 2,5 miliona komada municije. Najveći broj komada prikupljen je tokom 2003. godine u toku akcije „Sablja”, kada je u zemlji bilo proglašeno vanredno stanje.

U akcijama borbe protiv organizovanog kriminala i ilegalne trgovine narkoticima tokom 2017, policija je zaplenila preko hiljadu komada oružja i oko 20.000 komada municije. Najveći broj oduzetih komada bili su pištolji i puške, a najviše ih je zaplenjeno na teritoriji grada Beograda, Pirota i Kraljeva.

Pored MUP-ovih akcija, organizuju se kampanje koje nastoje da ukažu široj javnosti na fatalne posledice koje vatreno oružje može imati u slučajevima rodno zasnovanog nasilja (,,Da ne bude kasno“ tokom 16 dana aktivizma 2016) i/ili tokom proslava („Ne dozvoli da tvoje oružje učestvuje u proslavi“, 2011; i „Proslavi srcem, ne oružjem“, 2015).

Šta se može uraditi u narednom periodu?

Mediji redovno prenose informacije MUP-a o početku i rezultatima kampanja za legalizaciju oružja. Međutim, iako potencijalno predstavljaju ogroman resurs za podizanje svesti o problemu zloupotrebe vatrenog oružja, mediji vrlo često neprofesionalno izveštavaju o oružanim incidentima.

Izveštavanje je senzacionalističko, bez dubinske analize uzroka i posledica nasilja i s previše prikaza nasilja. U slučajevima rodno zasnovanog nasilja, mediji aktivno doprinose ponovnoj viktimizaciji žrtve. Novinari i novinarke uglavnom se ne bave ispitivanjem porekla raširenosti vatrenog oružja u srpskom društvu i brojnim rizicima koje njegovo posedovanje nosi.⁴ Promena pristupa u sprovođenju medijskih kampanja uključivala bi pospešivanje javne diskusije i emitovanje edukativnih programa o posledicama neodgovorne upotrebe oružja. Takođe, umesto povremenih saopštenja MUP-a, potrebno je smisliti kontinuiranu medijsku kampanju koja bi i bila prilagođena različitim društvenim grupama i uključivala širi krug sagovornika.

Rezultati prošlogodišnjeg istraživanja CENTRA pokazuju da bi se građani u većem broju odazvali kampanjama za legalizaciju oružja ukoliko bi imali više informacija o njihovom trajanju i karakteru. Ovo istraživanje sugeriše da bi kampanje trebalo prilagoditi lokalnim okolnostima i voditi uz pomoć lokalnih medija. Tako bi kampanje bile usmerene na specifične probleme i bezbednosne izazove zajednica, i motivisale bi građane da ove akcije vide kao doprinos sopstvenoj bezbednosti, a samim tim ih i ponukale da predaju ili legalizuju svoje vatreno oružje. U smišljanje lokalnih kampanja mogu se uključiti mesne zajednice i lokalne OCD organizovanjem obrazovnih tribina i volonterskim radom na promovisanju legalizacije oružja i bezbednog držanja legalnog oružja tokom masovnih događaja. Plakati sa informacijama o akcijama legalizacije mogu se postavljati u lokalne domove zdravlja ili policijske stanice. Kompanije bi mogle da podrže ovakve akcije kao deo svog društveno odgovornog delovanja u lokalnoj zajednici.

Izrada Mape puta za kontrolu malog i lakog naoružanja na Zapadnom Balkanu pre svega treba da doprinese stvaranju snažnijeg institucionalnog odgovora na tokove šverca i delovanje kriminalnih grupa uključenih u ove procese. Ona može biti dobar dodatak sadašnjim politikama usmerenim na suzbijanje trgovine nelegalnim oružjem. Osim toga, ako bi se ovo pitanje stavilo u fokus delovanja država u regionu, to bi moglo doprineti obnavljanju debate o nasleđu tradicije i ratova na ovom tlu i širokoj rasprostranjenosti nelegalnog oružja kod stanovništva, i rizike po bezbednost ljudi. Oduzimanje većeg količine nelegalnog oružja i njegovo uništavanje učinilo bi oružje manje dostupnim i doprinelo smanjenju broja krivičnih dela na ulicama, ali i u domaćinstvima u Srbiji. Kao i u slučaju svih drugih politika koje se sprovode u sklopu približavanja Evropskoj uniji, i ove mere mogu dati ozbiljnije rezultate samo ako postoji suštinska namera država da se pitanjem oružja pozabave na sveobuhvatniji način, vodeći računa o svim aspektima ovog problema. Takav pristup bi, kako sugerišu istraživanja CENTRA, morao dovesti kako do preispitivanja nacionalnih politika, tako i do uključivanja najšireg kruga građana i građanki u akcije za legalizaciju i predaju oružja na lokalnom nivou.

 

1. Marina Tadić, Posedovanje vatrenog oružja i ljudska bezbednost : Da li nas oružje štiti ili plaši?, Centar za istraživanje javnih politika, Beograd, novembar 2016, str. 6‒7.
2. Marina Hughson, Muškarci u Srbiji: Druga strana rodne ravnopravnosti (Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, 2017), str. 118.
3. Ova analiza je obuhvatila je 470 unosa građana na platformi ,,Oružje na meti“ i priloge štampanih medija koji su se ticali pre svega vrstei oružja korišćenog u incidentima i (ne)legalnosti posedovanja, polu i starosti žrtava i počinilica, njihovom međusobnom odnosu, ishodu u kontekstu incidenata, karakteristikama naselja (urbano ili rurlano) i prostornom okruženju, dobu dana i godine.?
4. Dr Danijela Spasić i Marina Tadić, Zloupotreba oružja i rodno zasnovano nasilje (Beograd: Centar za istraživanje javnih politika, 2017).

 

Tekst je preuzet sa portala: Mašina.rs

Photo source: Iz prodavnice oružja u Istanbulu; Foto: Pål Joakim Pollen / Flickr