Projekat: Istraživanje o zadovoljstvu porodičnim životom u Srbiji

23May2014

„Imali smo kuću u Obrenovcu. U stvari, još je imamo, ali ne mogu da se vratim u nju. Često mislim na moje igračke i da li će mi raditi kompjuter i televizor. Zabrinut sam, ali nisam više toliko tužan“, priča osmogodišnji Zoran Stanković koji je sa još 718 sugrađana evakuisan i smešten u Halu 11 Beogradskog sajma, jednom od kolektivnih centara u kojim su smešteni evakuisani iz Obrenovca, jedne od najviše stradalih opština u polavama.

U ovom prihvatnom centru smešteno je 147 dece. Za njih je UNICEF, u sradnji sa partnerima, uspostavio „Dečiji kutak“ u kojem volonteri, predvođeni psiholozima, pomažu da se brige i strahovi zamene igrom, kreativnim aktivnostima i druženjem. Zoranova majka Vida ističe koliko je važno organizovati rad sa decom, jer su roditelji umorni, nervozni i zabrinuti. „Kao da sam skrenula sa uma od ove nevolje“, kaže i hvali volonterke koje pokušavaju da vrate smeh i bezbrižnost u stvarnost obrenovačke dece.

U ovom, kao i u ostalim prihvatnim centrima, UNICEF je „dečije kutke“ opremio didaktičkim materijalom, knjigama i igračkama, kako bi 120 volontera moglo da pruži psihosocijalnu podršku evakuisanoj deci i porodicama. Volonteri su uglavnom studenti psihologije i pedagogije koji, uz nadzor profesionalnih psihologa svakodnevno rade sa oko 700 dece u dve smene. Ceo program se realizuje u saradnji sa Gradskim sekretarijatom za socijalna pitanja, zdravlje i obrazovanje, ministarstvima nadležnim za zdravstvo, prosvetu, socijalnu zaštitu, zdravlje i odbranu, kao i sa fakultetima i partnerima iz civilnog društva.

„Deca u prihvatnim centrima se nalaze među nepoznatim ljudima, u novom okruženju, izgubila su svakodnevnu rutinu, imaju višak slobodnog vremena i opterećeni su sopstvenim brigama i strahovima, kao i atmosferom koju formiraju stariji. Kroz program psihosocijalne pomoći omogućavamo im da uživaju u igri, da se povežu i upoznaju. Kroz kreativni rad formiramo toplo i prihvatajuće okruženje i rasterećujemo ih stresa i tenzije“, objašnjava psihološkinja Stanislava Vučković, jedna od UNICEF-ovih supervizorki volontera. Ona ističe da i roditeljima donosi olakšanje ako se neko jedan deo dana posvećuje njihovoj deci. To im omogućava da se posavetuju, obave teške razgovore i završe poslove. „Ponekad mi je potrebno da se isplačem na miru“, kaže jedna od majki.

Porodica Stojković-Dikić jedna je od retkih čiji se smeh čuje u Hali 11. Tata Goran i mama Maja igraju se sa osmogodišnjim Aleksom i jednogodišnjom Nikolinom. Pomaže im i deda Slavko. Srećni su što su konačno na okupu, jer nisu svi evakuisani u isto vreme. Svedoče o tome kako je nadolazila voda, kako su ih spašavali i evakuisali, kako ne znaju šta će zateći kad se vrate u Obrenovac, kako misle na komšijinu porodicu za koju ne znaju gde su. „Ja sam do juče samo plakala, a od jutros sam odlučila da idem napred, da se šalim i smejem“, kaže Maja Diklić. „Zbog dece“. Aleksa je otrčao do „Dečijeg kutka“ da donese Nikolini nove igračke. 

Volonterke zove svojim novim drugaricama i u poverenju im je ispričao da su mu roditelji dva dana pre poplave kupili nove patike. Brine se da li će moći da ih osuši i nosi kad se vrati kući, a ne zna ni da li će roditelji moći da mu kupe nove. „Da imam čarobni štapić, ja bih nam sada napravio novu kuću, jer su mi rekli da je naša uništena“, kaže Aleksa.

Svako dete stres i zabrinutost pokazuje na drugačiji način. Neki imaju probleme sa snovima, neki postaju rezervisani i zatvoreni, slabo jedu ili su razdražljivi. „Mi im se približimo kroz izgru, crtanje, kreativan rad. Najviše pričaju o svojim igračkama i kućnim ljubimcima koji su stradali u poplavi. U „Dečijem kutku“ se osećaju sigurno i rasterećeno“, kaže volonterka Tijana Bondžić, studentkinja prve godine pedagogije. Priča o dvojici dečaka koji nisu uopšte mogli da spavaju. Nakon razgovora sa psihologom dobili su igračke lavove da ih čuvaju noću. Nesanica je nestala.

„Važno je svakom detetu prići individualno, uvažavajući i njegov i dignitet zajednice i porodice. Mora se voditi računa i o kulturnim specifičnostima“, kaže Stanislava Vučković.

„Važno je da se kroz prvu psihosocijalnu podršku prevaziđu traume i stres kod dece. UNICEF će, u saradnji sa partnerima, nastaviti da pruža tu vrstu pomoći, kako bi sa što manje posledica deca izašla iz ove krizne situacije. Radimo na tome da se obezbede i sportske rekvizite za igru napolju“, kaže Michel Saint-Lot, direktor kancelarije UNICEF-a u Beogradu. „A kada se napravi detaljna procena situacije i potreba, UNICEF će, u okviru tima UN u Srbiji, preduzeti potrebne aktivnosti u oblasti obrazovanja i zaštite dece – podržati rekonstrukciju i opremanje oštećenih predškolskih i školskih ustanova, kao i obuku nastavnika za uspostavljanje nastavnih i vannastavnih aktivnosti kako bi se deca vratila u normalan život. Takođe ćemo imati vodeću ulogu u nastavku pružanja psihosocijalne podrške za decu i nastavnike.“

A u „Dečijem kutku“ Beogradskog sajma osmogodišnji Bogdan crta lisicu. Jedva odvaja pažnju sa crteža da bi nam rekao da je dobro što su došle volonterke, jer pre njih niko nije hteo sa decom da se igra. Njegova lisica ima devet repova. Lekovit je Bogdanov crtež sa tolikim lisičjim životima, kao i svaki dečiji osmeh u „Dečijem kutku“.

Nada Kovačević za UNICEF