Projekat: Formalne i neformalne mreže u ruralnim oblastima27Feb2015
Privatizacija u agraru: čija je naša zemlja?
Namerno guranje poljoprivrednih preduzeća u stečaj, a potom njihova prodaja u bescenje, bio je jedan od metoda kojim su pljačkane plodne oranice
Najveći deo privatizacije poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljen na zakonit način. Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena strategija privatizacije u poljoprivredi kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na modelu ubrzane privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen je kao retrogradni element. Rezultat takve politike je ogroman broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Nažalost, u tim propalim privatizacijama (oko 100) otuđena je mehanizacija, spaseno je samo zemljište.
Država bi sada u procesu restrukturisanja trebalo da ta agrarna preduzeća oporavi i omogući im da opet stanu na noge. Reč je o firmama koje mogu dobro da rade i koje su sposobne da zapošljavaju radnu snagu, što je Srbiji najpotrebnije.
To znači i da PKB i PIK „Bečej” treba da budu javna preduzeća. Državnu zemlju, a procenjuje se da je ima od 400.000 do 600.000 hektara, treba prodati našim seljacima (pominje se suma od tri milijarde evra), i taj novac valja uložiti u razvoj domaće poljoprivrede.
U procesu privatizacije bilo je mnogo grešaka. Prema važećim propisima, promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen. Međutim, Agencija za privatizaciju, prodajući kombinate, obavljala je i promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja. Agencija tvrdi suprotno – nikada nije prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća, to jest celo preduzeće! Tu i nastaje problem, jer vrednost zemljišta nije bila u knjigovodstvenim bilansima, i nije ulazila u procenu vrednosti firme. Ali cena se ipak zidala i kroz zemljište koje se dobijalo na korišćenje. S dokazom o kupovini firme novi vlasnici su se, uglavnom bez problema, u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta! To je teško sad ispraviti. U toku je i preprodaja zemljišta i čitavih agrobiznisa strancima, a potom će se tragovi kapitala od tih prodaja zagubiti na nekim dobro poznatim ostrvima!
U deceniji protekle privatizacije agroprivrede Srbije bez posla je ostalo više od 50.000 radnika. Posebno je pitanje ko je odgovoran za četvrtinu ukupno privatizovanih poljoprivrednih preduzeća za koje su ugovori o privatizaciji poništeni, a njihova imovina opljačkana.
Ispostavilo se da privatizacija oranica predstavlja osmišljenu pljačku uz pomoć države! Današnji srpski veleposednici imaju znatno veće posede nego što su ih u Vojvodini, uoči Drugog svetskog rata, imale porodice Dunđerski, Kotek i Fernbah. One su zajedno posedovale oko 11.200 hektara (prva 4.900, druga 3.800, treća 2.500). Sve to nije ni polovina onoga što danas imaju recimo ,,MK Grupa’’ Miodraga Kostića ili ,,Delta’’ Miroslava Miškovića.
Vojvodina zvanično ima oko 1,6 miliona hektara obradivog zemljišta (od čega je oko 1,1 milion hektara u privatnoj, oko 300.000 hektara u državnoj i oko 130.000 hektara u društvenoj i zadružnoj svojini). Prema poslednjem popisu, u Vojvodini je oko 146.000 vlasnika obradive zemlje. U tome, njih 1.285 poseduje oko 210.000 hektara, sa prosečnom veličinom gazdinstva od 163 hektara. Njih 71 ima posede od 300 do 500, a 25 od 500 do 1.000 hektara. Međutim, svi su oni daleko od današnje ,,velike četvorke” koja ukupno obrađuje više od 100.000 hektara, što sopstvenog zemljišta dobijenog kupovinom kombinata, što državne zemlje koju su u zakup dobili u privatizacionom paketu ili su je kasnije zakupili.
Reč je o Miodragu Kostiću, čiji je najveći pojedinačni pazar bila inđijska ,,Agrounija’’ (oko 8.500 hektara), Miroslavu Miškoviću, koji je u Staroj Pazovi kupio ,,Napredak’’ (7.100 hektara), a u Apatinu ,,Jedinstvo’’ (6.820 hektara), Đorđiju Nicoviću, koji je privatizovao nekada čuveni PIK ,,Bečej’’ (sa oko 11.600 hektara) i, najzad, Petru Matijeviću čija je najveća pojedinačna kupovina bajmočka ,,Ravnica’’ (oko 5.000 hektara)! Tajkuni i sumnjivi biznismeni su u poslednjoj deceniji uz mahinacije i štelovanje tendera u Vojvodini došli do 300.000 hektara zadružne i državne zemlje! Posede su platili manje od 500 evra po hektaru. Danas je cena hektara obradive zemlje u Vojvodini oko 15.000 evra, pa nije teško izračunati razliku u ceni.
Dakle, namerno guranje poljoprivrednih preduzeća u stečaj, a potom njihova prodaja u bescenje, bio je jedan od metoda kojim su pljačkane plodne oranice. Što se tiče preostale državne zemlje (300.000–400.000 hektara) ona se uz pravu jagmu izdaje u zakup. Posebna kategorija je dodatnih 130.000 hektara koji se, u okvirnom odnosu pola-pola, vode kao zadružni i društveni posedi.
U društvenom vlasništvu (iako ona po ustavu ne postoji) još uvek je zemlja ranije privatizovanih kombinata u kojima je, zbog lošeg gazdovanja, privatizacija raskinuta, ili su, poput pominjanog PIK ,,Bečej’’, otišli u stečaj.
U posed poljoprivrednih gazdinstava, a time i obradive zemlje (iako zvanično ne mogu biti njeni vlasnici) došlo je i više stranih kompanija. Prema, raspoloživim podacima, oni ukupno poseduju 22.000 hektara. Najviše, 10.500 hektara, mahom u Srpskom Miletiću, Bačkom Brestovcu i Feketiću, ima irski ,,Baltik properti investments’’, a tu su i dva najveća hrvatska tajkuna Ivica Todorić i Marko Pipunić. Todorićev ,,Agrokor’’ uglavnom u okolini Zrenjanina, gde je kupio uljaru ,,Dijamant’’, ima oko 6.000 hektara, a Pipunićeva ,,Žito grupa’’ iz Osijeka, u Ratkovu, nadomak Odžaka, nešto više od 2.000 hektara.
Autor: Branislav Gulan, Član Odbora za selo SANU, član Naučnog društva ekonomista Srbije