Projekat: Reforma sektora bezbednosti i ljudska bezbednost: Studija slučaja LGBT zajednice
10May2017

Stav LGBT populacije o ljudskoj bezbednosti u Srbiji: Niko nije bezbedan

U kojoj meri se pripadnici LGBT populacije osećaju bezbedno u našoj zemlji? Koji faktori utiču na njihovo osećanje (ne)bezbednosti? Kako se ispostavilo, pripadnici ove ranjive grupe imaju slične strahove kao i većina drugih građana. Naime, u istraživanju ,,Kako reforma sektora bezbednosti utiče na ljudsku bezbednost u Srbiji :Ponovna procena uticaja reforme sektora bezbednosti na LGBT populaciju’’, koje je 2016. godine sproveo Centar za istraživanje javnih politika, osobe koje pripadaju LGBT populaciji rekle su da u Srbiji generalno postoji visok stepen spremnosti na nasilje koje se ne sankcioniše na odgovarajući način. Oni smatraju da je srpsko društvo generalno neosetljivo na nasilje i njegovo kažnjavanje i da je to posledica traumatične prošlosti, ratova, tranzicije i političke zloupotrebe institucija.

Pre pet godina, kada je CENTAR po prvi put sproveo istraživanje na ovu temu, situacija je bila drugačija. Naime, 2011. godine, pripadnici LGBT populacije su videli svoju pripadnost LGBT zajednici kao primarni faktor fizičke nebezbednosti, dok je intenzitet nebezbednosti varirao u odnosu na opšti politički kontekst. Nasuprot tome, u 2016. godini, oni smatraju da je društvo nebezbedno za sve građane, a njihovu pripadnost LGBT zajednici vide samo kao dodatni faktor nebezbednosti.

Šta se promenilo u ovih pet godina? Prvo, sprovedene su određene reforme čiji je cilj bilo poboljšanje statusa pripadnika  LGBT populacije u našoj zemlji. Konkretno -  početkom februara 2014. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije donelo je Akcioni plan za unapređenje rada i saradnje policije sa predstavnicima i udruženjima seksualno različitih osoba kojim se između ostalog predviđa unapređenje obuke, rada i saradnje policijskih službenika sa LGBT populacijom, borbu protiv huliganizma, ekstremizma i nasilja u porodici. Takođe, napravljen je i priručnik za rad sa LGBT populacijom. Druga važna novina u radu policije jeste uvođenje oficira za vezu sa LGBT zajednicom. S obzirom da je reč o novoj funciji uvedenoj neposredno pre početka istraživanja CENTRA, bilo je prerano za ocenjivanje dometa ove mere. I sami intervjuisani oficiri nisu u tom trenutku znali kako će tačno biti definisana njegihova uloga. Ovaj faktor je mogao imati uticaja na nešto promenjene stavove pripadnika LGBT populacije o svojoj bezbednosti, odnosno o poistovećivanju svoje (ne)bezbednosti sa (ne)bezbednošću svih građana zemlje.

Otvoreno je pitanje koliko su ispitanici (pogotovo neaktivisti) uopšte svesni ovih reformi. I jedni i drugi (aktivisti i neaktivisti) navode  da bi Ministarstvo odbrane  i Ministarstvo unutrašnjih poslova trebalo da aktivnije rade na informisanju šire javnosti o reformskim procesima koji su u toku  i postignućima koja se tiču bezbednosti građana/građanki i zajednica. Praktičan rezultat reformi ostaje nevidljiv jer se o njima najčeće govori u tehničkim i široj publici nerazumljivim terminima. Predstavnici LGBT zajednice tvrde da bi kvalitetnije informisanje dovelo i do povećanja stepena poverenja koje pripadnici ove ranjive grupe imaju u bezbednosne strukture. Samim tim i pristup ovim institucijama bio bi olakšan. I upravo tu i leži glavni problem –  pripadnici LGBT populacije nemaju poverenja u institucije. Ne samo zbog toga što nijedan slučaj napada na pripadnike LGBT populacije još nije dobio svoj zvaničan epilog na sudu, već pre svega zbog, u medijima detaljno opisanih slučajeva nasilja, koji se tiču svih građana, a ne samo LGBT osoba. To su pre svega primeri kao što je Savamala, gde ni posle godinu dana nisu rasvetljene okolnosti pod kojima su tokom noći nepoznate osobe sa fantomkama, srušile objekte i maltretirala građane,  a policija se nije odazvala na njihove pozive da ih zaštiti. Ili, primer pada vojnog helikoptera, gde, po mišljenju učesnika istraživanja takođe nije dat  jasan odgovor na pitanje pod kakvim okolnostima je poginulo šest osoba uključujući i jednu bebu.  Takođe, učesnici i učesnice opažaju odsustvo delovanja institucija koje bi trebalo da pruže podršku građanima u različitim sferama njihovog života.

Ukratko, pripadnici LGBT populacije učesnici i učesnice u ovom istraživanju smatraju da su, nezavisno od identitetskih obeležja koja proističu iz pripadnosti manjinskoj grupi izloženi/izložene opasnostima koje proisitiču iz neefikasnog rada institucija i njihovog potencijalno proizvoljnog postupanja. Kakve to posledice proizvodi? U slučaju LGBT zajednice, pre svega ustezanje da prijave slučaj nasilja usled straha od toga da će njihove lične informacije biti otkrivene, i da će oni na taj način biti prisilno autovani. Od institucija se očekuje da prilikom postupanja u ovakvim slučajevima vode računa o diskreciji, što prema tvrđenju nekih ispitanika, još nije slučaj.

Pripadnici LGBT populacije danas kao glavni bezbednosni rizik vide opšti porast spremnosti na nasilje kojem mogu biti izloženi svi građani i građanke. Oni, kao i svi ostali građani, očekuju da njihova bezbednost bude zaštićena  profesionalnim i neutralnim radom institucija koje treba da postupaju u okvirima svojih ovlašćenja i dužnosti.
 

Katarina Veselinović, stažistkinja Centra za istraživanje javnih politika