Zaključci studije

ROMKINJE I ROMI I REFORMA SEKTORA BEZBEDNOSTI U REPUBLICI SRBIJI

Kako Romkinje i Romi opažaju vlastitu bezbednosti rad institucija sektora bezbednosti - Zaključci

Opažanje vlastite bezbednosti Romkinja i Roma zavisi od lokalnog konteksta u kojem žive i karakteristika različitih podgrupa romskog stanovništva. Istraživanjem je ustanovljeno da se opažanja vlastite bezbednosti značajno razlikuju zavisno od sredina u kojima Romkinje i Romi žive, a najznačajnije su razlike između onih sredina u kojima je ta populacija izložena sporadičnom nasilju ili pretnjama nasiljem, i onih koje ne poznaju tu vrstu pretnje istraživanoj manjini. Međutim, lokalni kontekst nije određen samo karakteristikama područja (grad, opština ili određeno naselje), već i karakteristikama različitih podgrupa romske populacije koja živi u istom području. Tako su romske porodice kojima su dodeljeni tzv. socijalni stanovi u naselju Kamendin u Zemun polju izloženi fizičkim napadima i rasističkim pretnjama, dok domicilno romsko stanovništvo na istoj lokaciji poznaje daleko veći nivo društvene integrisanosti i ne suočava se sa tom vrstom pretnji.

Skala opaženih pretnji različitih podgrupa populacije čije su bezbednosne percepcije istraživane međusobno se razlikuje, a rodna pripadnost dodatno utiče na njihov redosled. Oni koji su u bliskoj prošlosti bili, ili su trenutno izloženi pretnjama nasiljem, to vide kao primarni bezbednosni problem, dok pripadnici populacije koji žive u uslovima društvene integrisanosti prepoznaju socio-ekonomske uslove (zaposlenje) kao prve na listi opaženih bezbednosnih pretnji.

Za razliku od ove dve podgrupe, a uprkos naporima u rešavanju pitanja „pravno nevidljivih“ i neposedovanja ličnih dokumenata, taj problem i dalje je primaran za interno raseljena lica iz ove zajednice, što potom uslovljava ceo niz socio-ekonomskih problema i može biti uvod u diskriminaciju prilikom ostvarivanja drugih prava (na zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć), ili uvod u arbitrarno ponašanje institucija (policije prilikom legitimisanja u javnom prostoru).

Usko povezana sa socio-ekonomskim uslovima je i opažena institucionalna diskriminacija koja se, prema iskazima učesnika u radu fokus grupa, očitava u zanemarljivom broju Roma koji su zaposleni u institucijama. Opažanje je da bi veći broj zaposlenih Roma doprineo boljoj institucionalnoj praksi u odnosu na Rome uopšte, koji za početak ne bi imali jezičku barijeru prilikom komuniciranja sa institucijama, a može se očekivati i da bi prostor za diskriminaciju bio sužen.

Rodna pripadnost utiče na pomeranje skale opaženih pretnji budući da su Romkinje, pored toga što dele istu listu pretnji kao i muškarci, izložene i nizu drugih, rodno zasnovanih pretnji – kao što su rodno zasnovana diskriminacija, porodično nasilje, pretnje seksualnim nasiljem, i zabrinutost za bezbednost dece i probleme vršnjačkog nasilja.

Opažanja učesnika fokus grupa o radu policije kreću se od neutralnih do veoma negativnih. U pogledu rada institucija sektora bezbednosti, učesnici fokus grupa prirodno imaju jasnija očekivanja i znatno više iskustava vezanih za rad pripadnika MUP nego što je to slučaj sa Vojskom Srbije. Kada je reč o poverenju u policiju, stavovi su formirani na osnovu percepcije o (ne)korumpiranosti policije, efikasnosti i volji da reaguju kada je u pitanju ugrožavanje bezbednosti romske populacije. Opažanja učesnika fokus grupa o radu policije kreću se od veoma neutralnih, prema kojima policiju čine „samo ljudi” koji deluju u okviru svojih formalnih nadležnosti, do izrazito negativnih prema kojima je policija korumpirana i neefikasna služba koja ne čini ništa da reši bezbednosne probleme sa kojima se suočava romska populacija, pa i do toga da je ona sama izvor bezbednosnih problema za romsku populaciju.

Policija delimično rešava bezbednosne probleme romske populacije. U okviru primene i operacionalizacije koncepta policije u zajednici, MUP je sproveo niz mera i aktivnosti koje su uključivale i rad na rešavanju posebnih bezbednosnih problema sa kojima se suočava romska populacija. Na osnovu bezbednosnih problema koje su Romkinje i Romi koji su učestvovali u radu fokus grupa navodili kao primarne, a čije rešavanje spada u domen policijskog rada, i na osnovu problema koje su policijske uprave identifikovale u tim lokalnim sredinama i njima se bavile u okviru lokalnih akcionih planova – proizilazi da policija samo delimično odgovara na njihove urgentne bezbednosne probleme. Tako su Romi učesnici fokus grupe iz Niša, kao i predstavnici romskog nevladinog sektora, kao primarnu bezbednosnu pretnju naveli odnos žandarmerije, interventne policije i 63. padobranske brigade prema romskoj zajednici, koji se očitava kroz upad u romsko naselje, zastrašivanje i bahato ponašanje.^[1] Takođe, Romkinje iz naselja Kamendin u Zemun polju prevashodno su zabrinute za vlastitu fizičku bezbednost i bezbednost svojih porodica koja je direktno ugrožena usled delovanje huliganskih, rasističkih grupa. Ovaj problem, stiče se utisak, nije nešto što policijske službe nadležne za ova područja, makar deklarativno, prepoznaju kao primarnu pretnju na čijem bi suzbijanju trebalo da rade.^[2] Nameće se zaključak da se policijski službenici koji rade na sprovođenju projekata u okviru policije u zajednici uglavnom bave „mekim“ bezbednosnim pretnjama po romsku zajednicu, kao što je neposedovanje ličnih dokumenata i bezbednost dece, čak i tamo gde se ta ista zajednica suočava sa neposrednim fizičkim pretnjama i napadima poluorganizovanih grupa. Stoga, i kada Romkinje i Romi imaju neposredna pozitivna iskustva sa pripadnicima npr. policije u zajednici, ona se nužno ne prenose kao opažanje o radu celokupne policijske službe, o kojoj opažanja mogu biti izuzetno negativna ukoliko populacija ima iskustva sa uvredljivim ili nasilnim ponašanjem pripadnika drugih policijskih jedinica.[3] Pritom, ne postoji ujednačena percepcija pravca u kojem se kreću reforme sprovedene unutar MUP, budući da su opažanja u rasponu od sagledavanja pozitivnih trendova u ponašanju policijskih službenika, do opažanja negativnih trendova.

Odnos romske populacije prema Vojsci je pozitivan, ali nije zasnovan na neposrednom iskustvu. Zvanični stav Ministarstva odbrane je da ta institucija ne može i ne kreira nikakve zasebne mere koje se posebno odnose na bilo koju manjinsku grupu, pa prema tome ni na romsku populaciju, kao i da za tim nema potrebe, s obzirom na to da je aktuelni zakonski okvir dovoljan za obezbeđenje nediskriminatornog odnosa prema bilo kom građaninu/ki. MO nema nikakvih kontakata sa lokalnom romskom populacijom, kako u mestima na kojima su angažovani profesionalni vojnici, tako ni sa romskim nevladinim organizacijama, o čijem obraćanju nema podataka. Utisak je da je mogućnost prijema u profesionalnu vojnu službu ili drugog zaposlenja u sistemu odbrane jedina prilika i povod za kontakt romske populacije i ove institucije, budući da ni Ministarstvo odbrane ni predstavnici romskih udruženja i učesnici u radu fokus grupa ne vide prostor niti potrebu za saradnjom u bilo kojoj drugoj oblasti.

Kada je reč o opažanju rada MO i Vojske, utisak je da učesnici fokus grupa dele pozitivan odnos koji većinsko stanovništvo ima prema toj instituciji, a koji se zasniva na percepciji Vojske kao kohezivnog faktora i neelitističke i nediskriminatorne institucije koja je bila otvorenija za prijem Roma od policije. Odnos prema reformama unutar te institucije nejasan je i preovladava nerazumevanje procesa profesionalizacije i ukidanja obaveze služenja vojnog roka.

Zaključke možete preuzeti u pdf verziji ovde.