Romkinje i Romi u medijima

Izveštavanje medija o Romkinjama i Romima: faktografija bez konteksta

 

Štampani mediji u Srbiji danas više i korektnije izveštavaju o problemima sa kojima se susreću Romkinje i Romi, ali se zadržavaju na faktografskom prenošenju informacija bez ulaženja u kontekst događaja. [1] Izuzev u retkim slučajevima, oni se ne bave kritičkim preispitivanjem položaja Roma u srpskom društvu i efikasnošću državnih politika čiji je cilj inkluzija romske populacije.

 

Ovo je ključni nalaz kvalitativne analize koja je obuhvatila 350 tekstova objavljenih u dnevnim i nedeljnim štampanim medijima.[2]

 

 

Postoje relevantne analize o učestalosti pisanja medija o pitanjima vezanim za romsku populaciju u Srbiji, zastupljenosti određenih tema i kvaliteta izveštavanja[3].  Zato smo se u ovoj analizi fokusirali na sledeća pitanja: (1) šta je povod za izveštavanja medija, (2) ko su citirani izvori, (3) da li postoji kontekst ili je reč o prenošenju informacija i kojih, (4) kakav je ton izveštavanja, (5) kolika je zastupljenost istraživačkih tekstova i kritičkog stavljanja događaja u određeni društveni kontekst, i (6) koliko analizirani tekstovi doprinose informisanju javnosti o nivou diskriminacije Romkinja i Roma u društvu?

 

 

Preispitivanje položaja romske manjine u Srbiji, ili izvedenih tema, na primer analiziranje programa podrške romskoj zajednici na nivou države, uspeha pojedinačnih programa (romski asistenti, efikasnost propisa o pribavljanju ličnih dokumenata, zdravstveni asistenti, policija u zajednici i sl.), odnosa romske zajednice i njenih predstavnika prema državnim programima inkluzije, odnosima podgrupa unutar romske manjine („starosedeoca“ versus interno raseljenih lica), regionalnim razlikama u tretmanu romske manjine i slično, gotovo da ne postoji u domaćim medijima. [4] Zapravo, iz pisanja srpskih medija ne stiče se utisak o tome da je izražena diskriminacija Roma problem srpskog društva, niti da bi neko pitanje vezano za romsku populaciju moglo biti udarna tema u srpskoj javnosti, iako brojni izveštaji ukazuju da je reč o važnoj društvenoj temi. [5]

 

Najveći broj novinskih izveštaja o Romima i Romkinjama iniciran je određenim događajima, pre svega konferencijama za štampu i/ili, javnim skupovima, na kojima se promovišu državne politike ili politike koje državni organi sprovode u saradnji sa predstavnicima međunarodne zajednice. Takav je primer potpisivanje protokola grada Beograda i predstavnika Evropske unije oko izdvajanja 3,6 miliona evra iz pretpristupnih IPA fondova, za trajni stambeni smeštaj 202 romske porodice iz nekadašnjih nehigijenskih naselja kod "Belvila" i ispod mosta Gazela, useljavanje 176 porodica u socijalne stanove u Kamendinu. Ovakvo izveštavanje uključuje teme primene određenih inkluzivnih mera u obrazovanju, mere za bolji obuhvat romske populacije zdravstvenim osiguranjem  slično. [6]

 

Otuda broj medija i tekstova u medijima o pitanjima vezanim za romsku populaciju prvenstveno zavisi od već kreiranih događaja sa kojih mediji redovno izveštavaju u sklopu praćenja državnih organa, međunarodnih organizacija i slično, a ne na osnovu svog samostalno kreiranog interesovanja. Ovo objašnjava pojavljivanje tekstova koji za temu imaju obrazovanje, obeležavanje Svetskog dana Roma, uslove stanovanja, zdravstvenu zaštitu i zdravstveno obrazovanje, obeležavanja Dana holokausta, zapošljavanju, socijalnoj pomoći i diskriminaciji (tim redom prema broju tekstova), dodeljivanja jednokratne pomoći povodom proslave Đurđevdana.[7]  U takvim tekstovima, glavni akteri najčešće su predstavnici države ili međunarodnih organizacija koji po svojoj funkciji „iniciraju“ praćenje medija, a u mnogo manjem obimu predstavnici romske populacije ili romskih nevladinih organizacija. Romi i Romkinje citirani su najčešće u kontekstu zahvaljivanja na pruženoj pomoći, i predstavljaju kolorit u tekstu a ne noseće izvore informacija. [8].

 

U ovakvim tekstovima najčešće se prenose informacije dobijene od zvaničnih organa (broj stanova, broj zdravstvenih medijatorki), a mediji se ne upuštaju u samostalno izveštavanje (na primer kvaliteta smeštaja, potreba romske populacije spram ponuđenih opcija i slično), niti u tekstove unose dodatne podatke koji bi jedan događaj (na primer useljavanje u Kamendinu) stavili u kontekst života Roma u ovom zemunskom naselju ukupne politike dodeljivanja socijalnih stanova, i slično. [9]

 

Iz tih pojedinačnih informacija može se steći parcijalan uvid u veliki broj mera koje državni organi na nivou republike i na lokalnom nivou sprovode u okviru različitih programa vezanih isključivo za romsku populaciju, manjine ili u sklopu širih javnih politika. Takvo parcijalno informisanje ne omogućava javnosti da, na primer, razume iz kojih razloga se u godišnjem izveštaju američkog Stejt Departmenta o ljudskim pravima u delu koji se odnosi na Srbiju, navodi da su najozbiljniji problemi uključivali diskriminaciju i društveno nasilje nad manjinama, naročito Romima[10], ili izjavu šefa Delegacije EU u Srbiji „da su napori koje je uložila Srbija prethodnih godina po pitanju inkluzije Roma počeli da daju rezultate“, datu povodom obeležavanja Svetskog dana Roma, 8. aprila 2013. godine, u prisustvu predsednika Republike, što implicira da ih ranije nije bilo.

 

Tekstovi u kojima se pominje segregacija i rasna i verska mržnja najčešće su povezani sa istupima Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. [11] Mediji povremeno prenose priče o primerima borbe protiv segregacije.[12]

 

Zahvaljujući premoći korektnog „faktografskog“ izveštavanja bez ulaženja u kontekst događaja, još jedno skrnavljenje spomenika Šabanu Bajramoviću u Nišu propraćeno je većim  brojem tekstova koji sadrže kratke informacije o tome da je spomenik poliven farbom roze boje, da je na njemu iscrtan kukasti krst,  da je grad raspisao tender za uklanjanje krsta, da je izvođač izabran i da su u međuvremenu mladi iz Niša okupljeni oko grupe „Antifa Niš“, koji propagiraju borbu protiv fašizma, očistili spomenik, i da je raspisivanje tendera primer birokratske procedure. U samo dva teksta ovaj incident stavlja se u kontekst vladajuće vrednosne matrice u kulturi i drugih kulturnih događaja vezanih za Bajramovića, i netrpeljivosti, ksenofobiji i agresivnosti mlade generacije prema određenim grupacijama i manjinama, uključujući i Rome. [13] Nijedan od ovih tekstova ne stavlja incident u kontekst odnosa lokalnog i romskog stanovništva u Nišu, i skrnavljenja spomenika kao simbola poremećenih odnosa u ovom gradu.[14]

 

Poruka o diskriminaciji romske manjine,[15] o njihovom teškom statusu i potrebi da se više uključe u društvo prenosi se u javnost najčešće preko protagonista pomoći iz državnog sektora i sektora nevladinih organizacija.

 

Iako je veoma lako razumeti zašto se o romskoj populaciji, s obzirom na  težak materijalni položaj, govori najčešće u kontekstu različitih vrsta pomoći (socijalne, mera za podsticanje zapošljavanja, podizanje nivoa znanja u oblasti zdravstva, ohrabrivanja upisa u školu), upadljiv je izostanak „pozitivnih priča“ o Romima i Romkinjama.[16] To potvrđuje i obraćanje javnosti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti,povodom obeležavanja Svetskog dana Roma, u kojem ona kaže sledeće: “Slika koju formiraju mediji je slika koja se kasnije formira u svesti građana, i zato je neophodno javnost upoznati i sa dobrim primerima”. [17]  Nedostaju i tekstovi o Romima i Romkinjama u kontekstu zapošljavanja,[18] usvajanja dece (gde se romske porodice pominju u kontekstu opšte politike podsticanja hraniteljstva) [19], nasilju u porodici,[20] vršnjačkog nasilja i sličnih gde romska populacija deli iste ili slične brige kao i ostatak populacije.

 

U tekstovima koji se odnose na incidente ponavlja se najčešći problem sa ovakvim izveštavanjem gde se bez potrebe navodi da je/su neki od učesnika u incidentu Romi, iako je u jednom slučaju reč prvenstveno o sukobu dve grupe koje se bave sakupljanjem sekundarnih sirovina, a u drugom o nasilju. O romskoj manjini piše se u pozitivnom kontekstu najčešće kada se izveštava o kulturnim događajima sto je relativno čest slučaj.

 

Uporedo sa pomakom rešavanja problema sa izdavanjem ličnih dokumenta raseljenim licima, smanjen je broj tekstova o ovom problemu, ali čini se neproporcionalno, a isto važi i za problem sa kojim se susreću pre svega Romkinje kad je reč o trgovini ljudima, koja je u ponovo u usponu od početka ekonomske krize.[21]

 

Sa ogradom da je ovde reč o skromnom uzorku, može se ipak reći da je broj tekstova u kojima se pokazuje empatija sa romskom manjinom mali. Takav je primer jedan tekst u Novom magazinu koji govori o usvajanju i o tome da roditelji iz Srbije ne žele da usvoje romsku decu, i decu sa posebnim potrebama.[22] Autohtone inicijative o inkluziji osetljivih grupa, nevezanih za nevladin sektor, zauzimaju u medijima mali prostor[23].

 

Ovi nalazi potvrđuju u ranijim analizama uočeni trend da se od 2010. godine popravlja opšti ton izveštavanja medija o Romima i Romkinjama, i povećava broj tekstova o njihovim problemima,[24] ali da je još dalek put do kvalitativno drugačijih tekstova u kojima bi se pitanja diskriminacije, rasne mržnje, preispitivanja efikasnosti i sveobuhvatnosti primene politika za inkluziju manjina, i s njima povezanih politika, i slična preispitivala na kritički način i aktivno uticala na menjanje stavova u javnosti. [25] To je, s obzirom na istraživanja javnog mnjenja u kojima se beleži porast netolerancije prema manjinama,[26] i nedovoljne uspehe u inkluziji Roma, očito veoma potrebno, ako se želi efikasnije uključivanje romske i drugih manjina u tokove društva.

 

                                                                                                                                Tanja JAKOBI

 

.